Radujem se prijateljima jer čine da se osećam veselije, zadovoljnije. Ne razmišljam da li me "poštuju", niti o pravom razlogu njihovog dolaska. Trudim se da iz tog susreta izvučem dobro i pozitivno. A i na kraju krajeva došli su jer smo-prijatelji.
Teško mi pada kada se prijateljstvo "poljuti" i postane isprazno, bez reči, bez zajedničkih tema, svede se samo na "gledanje". Onda pomislim da to "prijateljstvo" i nije bilo prijateljstvo... Koliko imam prijatelja? Nemam ih, ako se tu podrazumeva iskreni pravi prijatelj sa kojim bih mogla sve da podelim i iskreno porazgovaram i nikada ne posumnjam u njegov sud ili savet. Divim se ljudima koji tu sreću imaju. Kada sam bila mlađa imala sam drugaricu za koju sam iskreno vereovala da je ona baš ta prava - prijateljica, ali se nakon sedam slepih godina iskristalisalo njeno pravo lice. I danas još uvek razmišljam koliko mi je teško što sam je izgubila...zašto sam je izgubila? Zašto se uvek ipreči neka loša ljudska osobina kao: zavist, oholost, ogovaranje, ,,,,... i ima ih još, bedno...