ВРАБАЦ

Промрз'о врабац на грани ћути

Најежен, тужан по некад жмирне

Да се загреје залуд се труди

И ветар му смета када пирне.

Пахуље нежно мазише гране,

Збуњеног врапца сакрише свог

Нехте' та зима скоро да стане

И бледо сунце гледа га мокрог.

Кроз прозор топле и тихе собе

Посматрах снено тај врапчев јад,

Видим да није ни оком трен'о

Јер поред зиме кида и глад.

И сад по некад на грани голој

Угледам птицу смрзлу од студи,

И она је исто пронашла спокој

Од зиме јаче што смрт своју нуди.