A onda je senka lagano pocela da se siri..

Tesko je definisati odakle je pocelo. Cak i sada kada gledam unazad, nisam sigurna da mogu da odredim pravi pocetak.

Htela sam sve, i jurila na hiljadu strana.

Imala sam mnogo obaveza - na poslu su odgovornosti rasle, i uvek je imalo o cemu da se raspravlja. Na poslu sam slusala muziku da me opusti, medjutim kako su se stvari komplikovale, hvatala sam sebe kako samo drzim slusalice bez muzike da bih za sebe odvojila malo tisine.  Ali mira nije bilo. Skoro po ceo dan morala sam da trosim mnogo energije da odrzim paznju i koncentraciju na visokom nivou, i u moru suma i buke detektujem bas onaj razgovor ili problem koji se i mene tice i kojem moram da se posvetim.
Buka mi je jako smetala. Konstantan sum gomile racunara, zamor u kancelariji koji ne prestaje, buka sa autoputa, razvodna tabla sa svojim tihim podmuklim zujanjem, sef koji glasnije prica, stalni alertovi za nove mailove, poruke, drugare koji bi da chatuju..

Za opustanje posle posla sam koristila soping. Lov za krpicama. Zvercice koje sam ja lovila bile su retke, posto sam bila extra small, a ta se velicina retko srece. Ponekad bi bilo zabavno, ali sve cesce su mi smetali buka, guzva, neljubazna lica prodavacica, preglasna grozna muzika, zujanje neonki, prejako vestacko osvetljenje, iritirajuci vestacki mirisi, sinteticki dodiri.

I onda povratak kuci, negde oko 21, u stan koji vapi za sredjivanjem. Stan je bio privremeno resenje, dok ne kupimo nas, i zato smo oboje zakljucili da ne vredi ulagati previse u njega. Bio je nefunkcionalan i preveliki, i imali smo previse stvari. Pakao za sredjivanje. Nikada nije dostizao puni sjaj, i bio je vrhunac moje frustracije.
Ako ocistim kupatilo, kuhinju i dnevni boravak da sijaju, spavacu sobu nikako ne mogu da stignem, a sledeci put kad nadjem vremena, vec ima dovoljno prasine da se opet krene od kupatila i kuhinje.
Bila sam konstantno nezadovoljna.
Pa onda jos i buka u stanu.
Decko je voleo da drzi ukljucen tv dok igra igricu. I jedno i drugo su pravili buku. A meni je bilo buke i previse.

Jedva sam cekala odmor da se opustim od svega.
Tunis..Eh Tunis.
Bilo je lepo, ali ne i bez stresa. Navalentni Tunizani koji pokusavaju da iscede iz vas svaki dinar, konstantno opsedanje na plazi, parasejleri koji sa zvizdaljkama pokusavaju da navuku klijente, nezgoda sa karticom za fotoaparat koja je crkla tek sto sam je napunila, i konacno upala mokracnih kanala, kao kazna za potpuni pad imuniteta nakon iscrpljivanja na dvodnevnom izletu obilaska skoro celog Tunisa u dzipovima.

Kakav odmor...
Bila sam malo bolje raspolozena nekoliko dana, i onda sve po starom.

Bivala sam sve umornija i umornija.

Trudila sam se da jedem zdraviju i jacu hranu - kinesku, italijansku, mnogo zacina, cajeva.. Nisam se razboljevala, ali sam osecala sve jaci i jaci nemir, i bivala sve razdrazljivija i razdrazljivija.

Koliko god da spavam, nije bilo dovoljno. Vratila mi se i nesanica, stara boljka. Razmisljala bih o kojecemu iz gomile planova i obaveza.
I pocela sam da cujem neko zujanje u usima. Neverovatno neprijatan osecaj. Kad legnem da spavam, umesto zeljenog mira i pocinka, bila sam ukleta da cujem sve: komsinicinu ves masinu, svu buku sa ulice, i jos mnogo nedefinisanih zujanja i brujanja, a posebno me iritiralo to zujanje - neki neidentifikovani signal slican telegrafu, jako visoke frekvencije, ciji izvor nisam mogla da identifikujem.
 titi pa tip tip.... ti tiiiiiii Izludjivao me.

Sve je bilo u redu, konstatovao je moj razum. Ali podsvest je bila razdrazljiva, i nije odustajala. Podsvest je sve glasnije vristala:  "nesto nije u redu".