Do sada sam vec vise puta umirala i radjala se ponovo, ali tek posle ovog rodjenja to potpuno shvatam.

Moj prethodni zivot se srusio potpuno dok sam bila srednjoskolka. Moju zemlju je pogodio rat, i razorna energija mrznje je sprzila sve. Bila sam nesrecno dete u srednjoj skoli. To je bio pakao. Zlo me je razaralo. Plakala sam ne znam ni sama koliko. I zapadala sam u ocaj pomisljajuci na to kako rat nikada nece stati.

To je bila moja prva smrt, ali ko jos nije u srednjoj skoli bio nesrecan..

Moji nisu imali novca, ali posto sam bila odlican djak, izmolila sam moje da me posalju u Beograd na elektrotehnicki fakultet, i od tada pocinje moje rodjenje kao odraslog coveka. O tome je ova prica.

Bila sam gladna i nesrecna i uplasena i sokirana, ali nisam se dala. Nisam imala nista osim zelje, ali nisam se dala. Nakon nistavila rata, zivot je bio dragocen, i grcevito sam se borila da ga izgradim iz pepela. Znala sam sta hocu - svoje mesto pod suncem.

Zavrsila sam fakultet, nasla posao, i pocela da postavljam temelje svog novog zivota. I bili su solidni temelji.

Nisam bila bogata, ali sam imala sasvim dovoljno za sebe, i da pomognem svojoj porodici. Posto sam prezivela rat, uzas, nasilje i bedu, znala sam da je to sto imam sasvim dovoljno, cak i vise nego sto mi treba, i da treba da budem zadovoljna. Nisam zelela ni vecu platu, a ipak sam dobijala sam povisicu redovno.

I karijera mi je bila prilicno uspesna. Posao je bio dobar. Naravno ne savrsen, ali posto sam radila u mnogo gorim uslovima, znala sam da je sasvim dobar, bolji od mnogih koje bih mogla da nadjem u svojoj struci. Napredovala sam polako ali sigurno, i vremenom dobijala sve vise odgovornosti. Postovali su i cenili moj rad, i cesto su me pohvaljivali. Uslovi su bili pristojni. Ponekad bi bilo problema, ali nista neresivo.
Imala sam divne kolege na poslu, poslodavci su bili sasvim korektni i prijatni, i obezbedjivali nam sasvim dovoljne uslove za rad.
Imala sam prijatelje. Ne preterano mnogo prijatelja, i nisam imala dovoljno vremena da ih vidjam toliko cesto, zbog mnogo obaveza, ali imala sam prijatelje.
Imala sam i divnog decka. Bio je andjeo. Ponekad bi smo se malo glasnije raspravljali, ali smo se zaista voleli. I seks je bio divan. On je bio cesto uzbudjen, i znao je i mene da uzbudi i da me zadovolji. Nije bilo slepe animalne strasti, ali nisam to ni zelela. Voleli smo se.
Naravno planirali da uzmemo kredit za stan.
I zdravlje me je sluzilo. Bila sam vitke gradje. Ne lepotica, ali bila sam zadovoljna svojim izgledom. Volela sam da se doteram i da setam po radnjicama sa garderobom, ali nisam se optereciala.
Nisam imala nikakve teske bolesti, tek ponekad neku blagu upalicu, ali nista strasno.
Nisam se bavila politikom, i videla sam gomilu nesavrsenosti, nesrece, patnje i bola, ali sam videla i iskre promena. Kakve god bile, bile su tu, i verovala sam da mogu da pobede, pre ili kasnije.

Volela sam da izlazim, da igram,  da se radujem. Sve je bilo igra. Nakon nistavila rata, zivot je bio dragocen, zivot je bio lep. O kako je bio lep..

Nisam se dala zbuniti haosom u drzavi, na planeti, bila sam okrenuta ka sebi i svom zivotu. Bila sam dete koje zna vrednost svih malih radosti i uzivala sam u njima.

Trudila sam se da ne preterujem i da imam meru, koju sam sama odredjivala. Izlazila sam, ne cesto, ali nisam se opijala nikad, uvek sam znala svoju granicu, uglavnom ne vise od case vina, ponekad.

Volela sam da slusam muziku, gledam filmove, da igram igrice, citam knjige, da se zabavljam. Sve je bilo nadohvat ruke, muzika, filmovi, knjige, igrice, igracke..

I onda sam u jednom trenutku shvatila da je to to, da je to ono sto sam zelela. Pristojan zivot, i mesto pod suncem da budem srecna i da mogu da se igram. Sta bi covek vise pozeleo?

Sklopila sam sve kockice mog pristojnog zivota, i trebalo je da zivim srecno do kraja zivota. Nisam jos dozivela vrhunac.. nisam se vencala, nisam imala svoj stan, nisam imala decu. Sve su to bili planovi za buducnost, i znala sam da su mi nadomak ruke. Nisam bila nestrpljiva.

Osnove mog srecnog zivota pod suncem kako sam ih ja videla su se uklopile, trebalo je samo da nastavim da oko njih pletem tananu sarenu mrezu. I da zivim srecno do kraja zivota..

Hapily ever after.

Da li?