Tražio si moje srce...

nikada ga nikome nisam dala u potpunosti...

komadiće i komade-da...celo...ne...

nikome nikada...

intuicija i razum su mi govorili jedno,ali strah da ga nikome nikada neću ni dati,jer samnom nešto nije u redu, je prevladao...

i tako sam ti ga dala...u trenu...

umotano u veliki. providni,šuškavi purpurni papir,sa velikom purpurnom mašnom...

rekao si da ćeš ga paziti... čuvati... negovati ga...

ali...

vrlo brzo je počelo da krvari i da vene...

na trenutke bi ga zalio ljubavlju,tek da se mrvu oporavi...

a onda bi ponovo nastavio po starom....

urlala sam i udarala o staklene zidove mog kaveza,koji ništa ne propušta, pa čak ni zvuk...

pokušavala sam da doprem do tebe,ali ne...

ponekad bi me primetio,...

prilazio bi staklu i izvinjavao se, govorio kako ti je jedina želja da brineš o njemu i meni...

and still...

ono je umiralo...

a i ja sa njim...

zatvorena i zarobljena u kavezu iz koga samo statično mogu da posmatram svet oko sebe...

znaš... predugo je ovo bilo vremena za ''izvini'',''ne mogu ti opisati koliko se kajem'',''nije mi to uopšte bila namera'',''jedino što želim je da si srećna'',''zauvek ću te voleti i biti tu za tebe'',...

ovo poslednje je takva demagogija...

PREVIŠE je ovo vremena za to...

verovala sam da ljudi,ako im je stalo,mogu da se promene...teško,ali mogu...

zato sam pokunjeno i zabrinuto klimala glavom na tvoje reči, nadajući se da ćeš se ipak promeniti...

ali ne...

da si zaista želeo-učinio bi to...

a nisi...

zato...neka ti je to moje sasušeno i mrtvo srce...

za uspomenu ili ga sažvaći ...

nije me briga...

ja ću se povući u ćošak mog kaveza i pokušati da uzgajim novo,mlado srce...

malo...malešno...

i ko zna...možda ga ipak neko toliko zavoli da brine o njemu i zaliva ga ljubavlju...

a ono, od toga toliko poraste da postane veeeliko srce, najveće od svih...

ponosno na ljubav koja ga okružuje...