nagna me da volim, da se nadam...
kao što me nagna da se borim, da grizem, da ne posustajem...
ne znam koliko je to u meni urođeno, a koliko stečeno, ne znam koliko je strah od posustajanja,a koliko je želja i potreba za ostvarivanjem...
ne znam...
ne znam i ne pitam...
znam samo da ne prihvatam kukanje...
cenim one koji se otresu , obrišu krv i nastave dalje...
uspravno...
šepajući, vukući se, milimetar po milimetar,ali nastavljaju...
poštujem i one koji stanu negde na putu i kažu dosta od mene...
cenim...
sve dok ne pokušaju i mene da zaustave...
ali ne podnosim cmizdrave, kukajuće, razmažene...
takvih se klonim, jer ne želim da me pune negativnom energijom....
zato se divim i osvaja me kada se neko bori...
naročito kada se nesebično bori za nekog drugog osim za sebe...
za dete, roditelja, brata, sestru, prijatelja...
to me nagna da ga poštujem, makar mi se i ne sviđao...
a tek ako mi se sviđa...
za takvu osobu bih mogla i sama da se borim...