čula sam se sinoć sa blast from the past... posle oho-hoho-ho! vremena...

trajala ta neka naša priča par godina...

s tim što smo efektivno bili zajedno par dana...
posle je stalno pokušavao da budemo ponovo,ja nisam htela,pa se posvađamo,pa ne pričamo pola godine, pa jovo-nanovo...

zašto sam se uopšte držala te priče?

mnogo se dobro kapiramo... volim kakvi smo kada smo prijatelji...

i pre oho-hoho-ho! vremena napokon sve stavimo na sto i ja predložim da prekinemo tu agoniju, jer on meni ne može da pruži prijateljstvo,a ja njemu ne mogu da pružim ono više...

sazreo je...
uozbiljio se...
promenio je poglede na svet...

zar se ljudi zaista menjaju?!

taaako mu želim da pronađe svoju sreću...
oduvek sam mu to želela, a sada još jače...

***
s druge strane, njemu nikada neću oprostiti, ma koliko se promenio...
zato što nije hteo da ceni i čuva ono što je imao, a jedino sam to želela od njega...