I odjednom sam shvatio:

postoje reci bez usana. I verovanje bez daha.

To je nekakav izazov onoga sto je ispred nas.

kao da te zacikuju da nesto neces uspeti,

a ti probas i uspes!

Zamisli da si sova i duznost ti je da zmuris

i da se bojis svetlosti.

A ti se cvrsto zareknes i hipnotises sunce.

Objasnjavanjem stvari,oduzimamo im nesto

od one lepe carolije,od onog lepog zlatastog

omota,

ispod kojeg se kriju tolika cudesna

znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. I iznosene. I krpljene. mereno

od pre vremena i mnogo posle vremena.

ostaje samo smisao kao cudo svih cudjenja.

PS. Srce se nosi javno....