Spes, ultima dea

Utakmica

- Gledam utakmicu u odbojci, mama! Znaš za koga navijam?

- Za koga?

- I za jedne i za druge!

- Kako to?

- Lepo. Crveni su Srbi. To su naši, znači moram za njih da navijam.

- A koji su drugi?

- Oni su crni, a crno je moja omiljena boja.

- A ko bolje igra?

- Ne znam, nije ni važno....

Slika

Na ovoj slici je jedan klovn koji žonglira onim figurama za kuglanje, Prokina mašina, jedan čika od slova M... i anđeo.

Plan

- Mama, nacrtaj mi kuću, veliku, sa puno soba i sa nameštajem u njima… 

/crtam… zgradu kroz čije se prozore spolja vidi nameštaj… terase sa cvećem… žaluzine… i to traje…/

- Mama, pa nisam mislio da se kuća vidi spolja nego iznutra!
- Ali nisi mi to rekao, Nešo…
- Za to treba da napraviš mušemu - kaže ozbiljno Neša.
- Šta je mušema?
- To je kad prvo napraviš plan.
- Misliš - šema?
- Pa da.

Smetnje

Prirodni zakoni

- Mama, može li novčić da pluta?

- Ne, sine, ne može, zato što je teži od vode - dobro je da nisam pomenula i specifičnu težinu

- Može, mama, znaš kako? Ako uzmeš čekić, istanjiš novčić i od njega napraviš čamac.

Nije mi jasno zašto se povremeno, u razgovoru sa njim, osećam kao Paja Patak.

Куба: промене без тачкица, Srbija: tačkice bez promena

  Izvor: Politika online za за суботу 5. јануар 2008.за суботу 5. јануар 2008.

Куба најављује да ће ова година, пола века од почетка социјалистичке револуције и 17 месеци откако се Фидел Кастро са јавних тргова повукао у болесничке одаје, бити година промена. То би, пре свега, морало да значи укидање тачкица. .... Јоани Санчес, тридесетдвогодишњакиња из Хаване, себе сматра „слободним електроном” на Куби и тврди, парафразирајући наслов романа чешког дисидентског писца Милана Кундере да „живот није негде другде” већ на другачијој Куби. Припада генерацији рођеној седамдесетих и осамдесетих, обележеној ограничењима струје и намирница, организованим пионирским школама, совјетским играчкама и илегалним одласцима са Кубе. .... Као „личну терапију” пре девет месеци отворила је свој блог. Претходно је радила јогу, повлачила се у самоизолацију, ишла на „тај-чи”, ништа није помогло. Постепено, њене „вињете о изгубљеним илузијама”, фрагменти из кубанске стварности које је качила на блог, повратиле су јој смисао живота. Циљ јој је, како каже, да да мали лични допринос рушењу зидова и стварању нове Кубе. Преобуче се у страну туристкињу и у хотел улази поздрављајући портире на немачком језику, одлази до компјутера са интернетском везом резервисаном само за стране туристе.  Своју причу куца муњевитом брзином зато што сат везе на сајберспејсу кошта колико петнаестодневна плата.

 Koliko smo ogrezli u lenjost i konformizam?

 Koliko nas pamti podelu hrane na tačkice odmah posle drugog svetskog rata? Od blogera - najverovatnije niko. Znamo za priče roditelja, baka i dedova i odnosimo se prema tome kao prema legendi - trumanova jaja, tačkice, šećerna tabla mesečno samo za bolesni decu, američka marmelada i padobranska svila... To su stvari za roman... Koliko nas pamti kupovinu hrane na tačkice osamdesetih godina, kad se utopija zvana socijalizam Titovom smrću raspala na komade? Koliko nas pamti nestašicu ulja, šećera, vate, deterdženta, kafe iz osamdesetih? Za razliku od Kube koja tek treba da krene stazama tranzicije, mi smo već duboko zašli u nju... Imali smo vremena i da se naviknemo.

Ipak, priznaćete, bez obzira na zaostalost Srbije kad je reč o informacionim tehnologijama i internetu, nijedan korisnik interneta ovde nema ni vremensko niti bilo kakvo drugo ograničenje da krstari internetom i na njemu objavljuje štogod mu drago. A koliko smo svojim pisanjem na blogu doprineli "stvaranju nove Srbije" kakvu većina nas priželjkuje i nada joj se za svog života?

Da li ste znali koliko je blog moćno sredstvo uticaja na javno mnjenje, na politiku većine ozbiljnih korporacija, pa čak i na politiku vrha države?

Raduje me što vidim da je sve više blogova koji nastaju sa željom da nešto promene u okoštalim birokratskim strukturama vlasti, javnih preduzeća i javnih servisa nasleđenim još iz vremena socijalizma i Miloševićevog populizma. Raduje me što vidim da takvi blogovi nailaze na odobravanje i razumevanje, umesto kao do skora na ravnodušnost i defetizam.

Pišite o onome što vam smeta, blogeri. Osvrnite se na ono što vam se događa, što vam ne odgovara i što biste hteli da promenite. Predložite rešenje. Dajte inicijativu. Pokrenite se. Jedan čovek ne može da učini mnogo. Ali mnogo ljudi može učiniti pomalo i može doprineti promenama.

Posle Nove godine

Slučajni pogled na zgradu preko puta otkri mi jutros malog Sneška Belića napravljenog na terasi. To se mladi par koji ima bebu igrao u snegu. I ja sam to radila - za sve što se smatra neprimerenim za "neke" godine koristila sam bebu kao izgovor - plišane mede, grudvanje, valjanje u snegu, igranje tvista dok prepovijam dete...

Moj dečačić je porastao, ne voli medvediće ni druge plišane životinje... Hrabro se bori sa boginjama koje su izbile baš pred Novu godinu. Boljka strašna, njemu nepoznata, neprijatna i ružna. Junak je prihvatio sva objašnjenja zašto to tako mora i zašto je to baš njemu moralo da se desi iako je bio "baš neraspoložen, mama"... Ne gleda beli snežni pokrivač iako se radovao kako će se sankati i grudvati i praviti Sneška za vreme praznika... Zato je dobio slatkog Sneška da se uteši (za ideju zahvaljujem Minji i njenoj Kuhinjici). Sreća je da mu je Deda Mraz doneo ove godine baš sve što je želeo!

Dobila sam čestitku ispisanu najdražim rukopisom na svetu koju je sam pravio. Sada, tužnija od njega, čežnjivo gledam meki beli sneg...