Spes, ultima dea

Pevač

Gužva je bila taman tolika da se ne vidi s kraja na kraj vozila. Bila sam lepo raspoložena, tog jutra je sve bilo kako treba. A onda, glasić razbi tu lepotu. Pevao je, jedva čujno dopirući negde odozdo. Ne opet. Namrštila sam se. Mrzim iznuđivanje novca pomoću dece. Nađu što manjeg dečaka i onda ga vode kao životinjicu po autobusima, on odcijuče svoju “pesmicu”, a zatim ide i skuplja priloge. Ako ne daš, dešava se da te namerno nagazi ili udari laktom. Ranije sam nasedala na to  maltretiranje, jer sam pri samoj pomisli da su oni mlađi od mog sina dobijala tahikardiju. Jednom sam se zatekla sa Nešom u toj situaciji. «Mama, zašto on peva?» « Zato da bi zaradio novac da kupi hranu.» «A zašto onaj veliki koji svira ne radi za platu, kao ti, pa onda nahrani ovog malog?» Tada mi je svanulo da je moja plata daleko manja od onoga što oni iznude od nas mekog srca. I prestala da dajem i da imam grižu savesti zbog toga.

Ali ovo je bilo drugačije. Umesto repertoara Cece, Jece i Gice, on je pevao dečije pesmice, one iz udžbenika za muzičko vaspitanje za niže razrede osnovne škole, «Mi pevamo» ili kako se sad već zove. Tanak, muzikalni glasić je ređao kratke pesmice, na momente se još utišavajući, kao da nema snage. Ljudi su prestajali sa razgovorom, čitanjem novina ili bilo čime što su radili i počeli da traže pogledom malog pevača. Ugledasmo sićušnog dečaka, bledog, providne kože, obučenog u staru ali čistu odeću. Bio je sam! Probijao se kroz gužvu držeći jednu ručicu ispruženu, ne gledajući nikoga. I sve vreme je pevao! Ljudi su se pomerali da mu naprave mesta, i istovremeno tražili po džepovima i tašnama novac. Dala sam mu prvu novčanicu koju sam dohvatila i izašla na sledećoj stanici očiju punih suza. Gadan je ovaj život...

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Ima ljudi koji lako žive. Jednostavno pomisle da bi nešto mogli imati, biti, uraditi, i to bude. Poznajete li nekog takvog? Ja poznajem. I ne dopada mi se njihov način. Smatram da su lenji, indolentni, nepreduzimljivi. Prezirem ih. U stvari, pomalo im zavidim. Zato ću pokušati da razumem. Pokušaću da se postavim na mesto mog prijatelja ne bih li osetila tu lakoću.

«Formiram uslove da se nešto desi» - kaže on. Pritom se ne pomera. Satima, danima, mesecima. Spolja gledano, ne dešava se ništa. Dešava se lagana priča o tome, sa raznim ljudima. Ne previše. Opušteno.

Meni je sve u životu išlo teško, uz neočekivane prepreke, uz ogromnu utrošenu količinu energije, vremena i novca.

Kao kad smislim da mi za heklani prekrivač koji već godinama želim treba određena vrsta konca, određene debljine, sastava i boje kakva se više nigde ne proizvodi. Osim, možda, u jednom malom gradu blizu Bukurešta, ako još postoji tamošnja tekstilna fabrika. Našla sam i ženu koja živi u Rumuniji a dolazi redovno na vršačku pijacu, koja mi je obećala da, ako ide u Bukurešt, svratiće u taj gradić i kupiti mi konac. I debelo mi to naplatiti. Biće to za nekoliko meseci, taman na vreme da mi se smuči i heklanje i pokrivač i tolika muka da se do njega dođe. Eto, tako je to kod mene skoro u svemu. Dugačak, naporan put, pažljivo planiranje, korak po korak, cilj je pažljivo zamišljen, razrađen i  na kraju ostvaren. Samo je pitanje – vredi li sve to?

Evo me, tu sam. Ulazim u lik. Malo je čudno, nepoznato, gledam drugačijim očima. Položaj tela se menja, nema mog stalnog grča, sve je opuštenije, iz poluležećeg položaja posmatram svet .

U mom svetu pre bilo kakve akcije, mentalne ili fizičke, dolazi apsolutna mobilizacija, kao u visokom startu pred trku, mišići napeti, puls i disanje se ubrzavaju, telo naginje napred.

Vidim da i iz opuštenog položaja mogu proizaći neke akcije... da je to moguće... i čak... prijatno... ma, lepo je baš. Biti opušten a raditi! I to što njemu (meni, jer ja sam on) ide tako lako, nije samo prirodan talenat dobijen rođenjem. Treba uložiti trud. Shvatam u čemu je razlika – ako želiš da postigneš nešto, uključi u to i druge ljude. Ako želiš da te ljudi čuju, moraš im pričati o sebi. Ako želiš da te ljudi podrže, moraš im reći da ti je podrška potrebna. Ako imaš podršku prijatelja i porodice, ne moraš sve da uradiš sam. Okruži se ljudima koji te podržavaju, uzmi iz polja ono što te podržava i hrani. Odbaci ono što je loše i što te ometa, štiti sebe. Mnogo je lakše sa ljudima koji me vole. Znam da postoje.

Ratnik Sijuksa u smrtnoj opasnosti moli Veliku tajnu (Sunce) da ga poštedi, ne zato što se boji smrti već zbog ljudi koji ga vole jer će oni mnogo patiti ako umre...

Otmičar  aviona pita sredovečnog putnika zašto plače kao žena. Putnik odgovara: - Pored toliko ljudi koji me vole biće šteta da ne preživim. Kad je počelo oslobađanje talaca taj čovek je pušten među prvima.

Sada znam – prividna lakoća postojanja koju sam prezirala je hrabrost da dozvolim ljudima da se uključe u moj svet. Ta sposobnost koju još uvek učim zaslužuje poštovanje.

Titula, epitet, ime

Oduvek sam želela da imam dete. Nisam to ni sebi priznavala, naročito dok u blizini nije bilo onoga sa kim bih to mogla i htela da ostvarim. Astrolog mi je davno rekao – imaćeš devojčicu i sa njom ćeš se razumeti bez reči, biće to ona duhovna veza koju svako priželjkuje.

 

Kad sam upoznala Nešinog tatu, u slobodno vreme je čuvao dvogodišnju devojčicu naših zajedničkih prijatelja. Nikad, ni pre ni kasnije, nisam videla muškarca koji sa toliko ljubavi, pažnje, nežnosti i strpljenja postupa sa detetom. Zajedno smo priželjkivali ćerkicu, nežnu, umiljatu, sa plavim loknama. On je čak razmišljao o blizancima – dve umiljate devojčice ili dečak i umiljata devojčica. Bilo je  i strahova. Šta ako ne budem umela, mogla, znala. Šta ako detetu prenesem svoje skriptove i omiljene igre. Onda sam shvatila – niko nema petlju za to. I niko nije učio školu za to. U jednom trenutku želja nadvlada strah a dalje se pliva slobodnim stilom. Samo tako je moguće. 

 

Trudnoća je bila najlepši period u mom životu. Bila sam u potpunom i neprekidnom kontaktu sa sobom i novim životom. Spoljni svet je bio uključen samo ako nije moglo drugačije. Ljuljuškala sam i tetošila sebe i njega u sebi. I bila okružena pažnjom, ljubavlju i razumevanjem. Na trećem ultrazvučnom pregledu doktor je pitao: Želite li da znate pol deteta? Želela sam. Ja uvek želim da znam šta me čeka. Onda se za to pripremim. Dečak. Sigurno? Nema ni malo šanse da nije? Pa dobro, 20% još uvek ostavljam kao mogućnost. Na sledećem pregledu beba je mahala ručicom ispred lica, sisala palac, okretala se... E, sad je 100%, nema više sumnje – muško je! Kad smo izašli iz ordinacije pitala sam: - Može li da se zove Neša? – Naravno da može, ti mu daješ ime. Od tog trenutka imali smo i trećeg sagovornika. – Nešo, Nešice, Nešotije moj... I tata je razgovarao sa sinom, ozbiljno, kao muškarac sa muškarcem.... Neki su se čudili, neki smejali, neki krstili – kakva je to sad moda, još se dete nije rodilo, a oni mu dali ime, i razgovaraju sa njim. Ne valja to, zbog uroka, nije dobro... Znaju doktori i da pogreše. Baš će da dobiju oni sina. A šta ako im se izjalovi, pa bude žensko? Verovali smo našem doktoru i razgovarali i dalje sa čovekom u nastanku.

Neša je rođen carski. Ne znam zašto to tako zovu, ali bar se nije mučio. Više bih volela da sam tome lično, svesno prisustvovala. Sledećeg jutra, dok još uvek mamurna od anestezije nisam znala gde se nalazim, u sobu je sa treskom uletela sestra i sa vrata povikala iz sveg glasa: Gospođo, stigla beba.!!! Odakle stigla, gde je bila!?!! Uneše mala, žičana kolica, kao ona iz samoposluge nekada, sa dušekom na dnu. U njima je ležala bela larvica, umotana u pelene. Postavili su ga pored mog kreveta. A onda je otvorio oči i pogledao me. Niko me za to nije pripremio – za ljubav na prvi pogled, za susret, prepoznavanje... Moje dete! Nikad ga nisam videla, a oduvek ga znam... Dobrodošao, Nešo, Nešice moj! Ostale dve porodilje su svoju decu zvale bebo, to su one iste koje još nerođenu decu zovu fetus ili plod. I one su se čudile: Ti mu dala ime? Zar neće tvoj muž da se ljuti? Drage moje, Neša je ime dobio vrlo davno, toliko davno da se ni ja toga ne sećam. Njegov tata da se ljuti? Svašta!? Pa zajedno smo u ovome.

 

 

Od samog početka ime mog deteta nije samo ime – to je epitet i titula. On to zna. Zapravo, on nas je tome naučio. Tako i govori: Ja, Neša. Dostojanstveno, sa uvažavanjem prema sebi. Ili: nisam ja tvoja bebica, ja sam Neša. Opisno, ne trebaju mu ni pridevi, ni tepanja, on ima ime. Dugo nije priznavao da ima i prezime. Sad shvata da je ipak potrebno. Ali kad se predstavlja,  prezime kaže samo ako ga pitaju.

 

Moja devojčica i ja smo se mimoišle negde u svemiru. Nije nam bilo suđeno. Astrolog je moj bivši astrolog. Izlečio me je od verovanja zvezdama. Kad se moj sin zainati, a takav mu je karakter, pa se to češće događa, kažem: eh, kako bi bilo.... A onda vidim devojčicu sa plavim loknama, Nešinu drugaricu, koja se ponaša isto kao on i nikad ga ne bih menjala. Ma, ni ovako ga ne bih menjala. Ponekad pomislim, kako je sve ovo teže nego što sam očekivala i kako me ni za to niko nije pripremio. Ali, da nema problema, ne bi taj paket bio tako dragocen...