Spes, ultima dea

Dogovor II

Neša je dobio rolere od Deda Mraza.
- Mama, nikad nisam bio ovako srećan!!!
- :))))
- A kako je Deda Mraz znao šta ja želim?
- Ne znam… Zar mu nisi pisao pismo?
- Maamaa! Ti si tu umešala prste, priznaj!
- ?
- Ti si mu javila šta da mi donese!!!

Gužva

Gužva u gradu. Predpraznična histerija kombinovana sa saobraćajnom gužvom. Prepuni trolejbus s mukom kreće sa stanice. Posle samo desetak metara zaustavlja se na čudan način i pod čudnim uglom. Dva srednjoškolca licitiraju:

- Nema struje...

- Ma ima!

- Nema, čoveče. Ej, Tesla, izađi iz trole, majke ti!! Žurim...

Biohemija

Žena na ulici me pita kako da dođe do biohemijske laboratorije.
- Mama, kakva je to laboratorija?
- Biohemijska.
- Šta to znači?
- Znači da proučava hemijske procese u živim ćelijama. I biologija i hemija.
- E, to ću da radim kad porastem!
- Stvarno? Zašto?
- Hoću da ukrstim šišmiša i šargarepu.

Šta mi daje podršku

 

U centru sam svog sveta. Nasmejana sam, srećna i sama sebi najveća podrška. Prvo ja. Imam velike radoznale oči i osmeh. Veze sa drugim stvarima nisu eksplicitne ali postoje. Po potrebi. Mojoj ili njihovoj. Neke su stalne, nepromenljive. Neke su zadate, potpisane. Ostale nastaju i nestaju.

Kuća, toplo gnezdo koje stvaram. I mir u njemu. Osećaj spokoja kad pomislim na svoju luku kojoj se vraćam.

Rad. Posao. Koji daje ispunjenost i zadovoljstvo onim što je urađeno. Manje ili više kreativan. Ponekad i dosadan posao može biti slamka. Za koju se uhvatim  i izvuče me za taj dan. Da ne mislim. Da ne potonem. Sutra je već lakše. Uvek.

Iskustvo. Znanje. Znam ko sam, koliko vredim, šta mogu. I šta ne mogu, takođe. Znam šta hoću. Šta neću. Znam gde su mi granice. To je sigurnost.

Entitet.. Uvek je tu kad mi treba.

Neša. Pasivno. Samo zato što postoji, hvala Entitetu.

Ljudi. Bliski i manje bliski. I najbliži. I blogeri.

Tai chi. Harmonija. Isceljenje. Ravnoteža. I sve manje cm u struku.

Uvek sam više volela tišinu od svakog zvuka. Otkrivam da neke note mogu da me podrže, da plutam i lebdim dok ne prođe...

Moja geštalt grupa.

 

Ovo je i naš cilj UPDATE: Kako to rade u Torontu

Gradonačelniku plata po učinku

20. decembar 2007. | 09:49 | Izvor: B92

Ljubljana -- Ljubljanski gradonačelnik će zadržati samo deo svoje plate koji procentualno odgovara broju građana zadovoljnih njegovim radom. Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane, 14 odsto svoje godišnje plate daće u humanitarne svrhe, a u skladu sa obećanjem koje je dao kada je, pre godinu dana, izabran na tu funkciju. Janković je tada obećao da će "zamrznuti" svoju platu i isplaćivati je tek krajem svake godine mandata, nakon što anketa među građanima pokaže koliko su zadovoljni njegovim radom. Rezultat ankete, za prvu godinu gradonačelnikovog rada, pokazao je da je njegovim radom zadovoljno 86 odsto ispitanih, 12,6 odsto je nezadovoljnih, a 1,4 odsto ih je neopredeljeno.   Zbog toga se gradonačelnik Ljubljane zahvalio građanima i odlučio da sebi isplati 86 odsto godišnje plate, dok će ostatak od 14 odsto, koliko je nezadovoljnih i neodlučnih građana, dati u humanitarne svrhe.   Ova odluka predstavlja i više od Jankovićevog prošlogodišnjeg obećanja, jer je tada rekao da će, ukoliko njegovim radom bude zadovoljno više od 80 odsto ljudi, sebi isplatiti celu platu.   Uprkos tome što je njegovim radom zadovoljno više od tog procenta građana, gradonačelnik Ljubljane odlučio je da 14 odsto plate da u humanitarne svrhe, kako sam kaže, da bi na taj način podstakao žitelje Ljubljane da koliko mogu pomognu onima kojima pomoć najviše i treba.

Dragi moji, ovo je i naš cilj. Koliko smo mi daleko od njega, zavisi samo od nas. Da i ovde ima mislećih ljudi koji kad govore, nešto i kažu i koji kad nešto urade, pokrenu druge za sobom, govori primer Tatjane Vehovec iz Novog Sada, koja je na svom veoma popularnom i posećenom blogu  www.mooshema.com progovorila o bahatom zahvatanju iz gradskog budžeta za novogodišnju zabavu na trgu, dok istovremeno siromašni građani žive i umiru u katakombama Tvrđave u neljudskim uslovima.  Tatjana je na sajtu www.petitiononline.com pokrenula peticiju da se izdvoji 20% od novca predviđenog za zabavu i da se bar jednoj porodici reši stambeno pitanje. Peticija ima naslov Naših 20% nečijih 100%: Da li si David? David je devetogodišnji dečak koji je dao svoju ušteđevinu da pomogne porodici postradaloj u obrušavanju katakombe u kojoj su živeli.

Rezultat akcije je u ovom trenutku preko 1500 potpisa ispod peticije i velika pažnja medija, najpre lokalnih, a sada se i TV B92 zainteresovala za nesvakidašnju priču.

To govori o sve većoj važnosti bloga kao medija u smislu podrške društvenoj odgovornosti i podizanju svesti.

Kako sama Tanja kaže na svom blogu:

Verujem da će najmanje 20% od 300.000 evra otetih iz kase Novog Sada, biti upućeno tamo gde će to predstavljati 100% nečijeg života.

Verujem da će nakon ovoga i građani drugih opština pažljivo pratiti koliko se njihovog novca troši na zabavu.

Verujem da više neće biti moguće zahvatati iz budžeta po sopstvenoj volji i bez ikakve odgovornosti.

David je ponovo pobedio Golijata. A ti, da li si David?

UPDATE: Kako to rade u Torontu

Amadeus

Dogovor

- Nešo, za nedelju dana kod mene na posao dolazi Deda Mraz...

- A da li će mi doneti ono što sam mu tražio? Rolere?

- Ne znam, sine. Videćemo...

- E pa neću tako!!!! Ako mi ne bude doneo rolere, neću više nikad da dođem tamo kad on bude dolazio!!!!

- A imaš li neku rezervnu varijantu? Šta ako ne bude bilo rolera na skladištu?

- Nemam!!! Hoću samo rolere!!!!

- Znači, ako nema rolera, da ti donese praznu kesu? Uostalom, zar se nismo dogovorili da ti ja kupim rolere za rođendan?

- Pa šta?!! Hoću da imam dva para rolera!!!

- Biće ti mnogo! Da se dogovorimo ovako: ako ti on donese rolere, ja ti ih neću kupiti. A ako ne donese, kupiću ti ja za rođendan?

- Dobro... Onda on može da mi donese nekog transformersa sad...

Poklon

Nedostajanje

Pevač

Gužva je bila taman tolika da se ne vidi s kraja na kraj vozila. Bila sam lepo raspoložena, tog jutra je sve bilo kako treba. A onda, glasić razbi tu lepotu. Pevao je, jedva čujno dopirući negde odozdo. Ne opet. Namrštila sam se. Mrzim iznuđivanje novca pomoću dece. Nađu što manjeg dečaka i onda ga vode kao životinjicu po autobusima, on odcijuče svoju “pesmicu”, a zatim ide i skuplja priloge. Ako ne daš, dešava se da te namerno nagazi ili udari laktom. Ranije sam nasedala na to  maltretiranje, jer sam pri samoj pomisli da su oni mlađi od mog sina dobijala tahikardiju. Jednom sam se zatekla sa Nešom u toj situaciji. «Mama, zašto on peva?» « Zato da bi zaradio novac da kupi hranu.» «A zašto onaj veliki koji svira ne radi za platu, kao ti, pa onda nahrani ovog malog?» Tada mi je svanulo da je moja plata daleko manja od onoga što oni iznude od nas mekog srca. I prestala da dajem i da imam grižu savesti zbog toga.

Ali ovo je bilo drugačije. Umesto repertoara Cece, Jece i Gice, on je pevao dečije pesmice, one iz udžbenika za muzičko vaspitanje za niže razrede osnovne škole, «Mi pevamo» ili kako se sad već zove. Tanak, muzikalni glasić je ređao kratke pesmice, na momente se još utišavajući, kao da nema snage. Ljudi su prestajali sa razgovorom, čitanjem novina ili bilo čime što su radili i počeli da traže pogledom malog pevača. Ugledasmo sićušnog dečaka, bledog, providne kože, obučenog u staru ali čistu odeću. Bio je sam! Probijao se kroz gužvu držeći jednu ručicu ispruženu, ne gledajući nikoga. I sve vreme je pevao! Ljudi su se pomerali da mu naprave mesta, i istovremeno tražili po džepovima i tašnama novac. Dala sam mu prvu novčanicu koju sam dohvatila i izašla na sledećoj stanici očiju punih suza. Gadan je ovaj život...

Porodica

- Ko je ovo u sredini?

- Ja, ja sam najveći.

- A ovo levo?

- To si ti, tata.

- Aaaa -  ovo desno je mama?

- Ne, to je moj brat.

- Pa gde ti je majka?

- Nisam mogao da je nacrtam, bila je na poslu tada...

Sugestija

Neša se već mesecima bori sa prehladama, infekcijama, upalama...

- Pokazaću ti jednu novu igru, Nešo.

- Koju?

- Pre nego što zaspiš, uloviš onaj trenutak između sna i jave i kažeš sebi: "Ja sam zdrav".

- I šta onda?

- Ako uhvatiš pravi trenutak, bićeš zdrav. Hoćeš da probaš?

- Važi!

Sutradan.

- Jesi li rekao sebi da si zdrav?

- Nisam, ne mogu da pričam dok spavam.

Dva dana posle.

- Jesi li rekao sebi...

- Nisam, zaboravio sam!

Tri dana...

- Jesi li...

- Nisam!

- Pa Nešo!

- Zašto bih to govorio kad sam već zdrav?

Sve infekcije su se povukle, kijavica je prestala, čak više i ne kašlje. Čik neka mi neko kaže da (auto)sugestija nije delotvorna.

Jastuk

- Mama, pa on je mekan!!! - uzviknu Neša kad ga je pritisnuo i na jastuku ostavio otisak ruke.

- Da, on se prilagođava.

 - Kako to funkcioniše? Da li unutra ima čip koji reguliše meKaniku jastuka?

Odluka

-      Sedi mama. Hoću da iskoristim vreme dok jedem za ozbiljan razgovor sa tobom. (mali biznismen dvostruko koristi vreme. Hmmm, od koga li je to naučio.... Mama je poslušno sela, takva intonacija se ne zanemaruje)

-       Kad ja budem imao sina, on će biti tvoj unuk, je l' tako?

-       Da, sine.

-       A ako budem imao ćerku, ona će biti tvoja unuka?

-       Tako je.

-       Više bih voleo da to bude devojčica...

-       Zašto?

-       Devojčice su mirnije i poslušnije. One uvek sve pojedu, ne trče, ne viču, ne skaču i ne tuku se. Biće mi lakše sa devojčicom.

-         ...

-       A osim toga, one uvek imaju prednost, puštaju ih prve da uđu, da izađu, da se presvuku. I njoj će biti lakše...

-         ...

-       Odlučeno je, mama – imaćeš unuku.

Tuga

- Kakav je bio crtani, Nešo?

- Odličan, samo malo tužan…

- ???

- Četiri puta sam se raspao od tuge…

- Kako to?

- Tako, kad je nešto tužno, raspadnem se na sitne deliće. A kad prođe, ponovo se sastavim, red po red, kao lego kocke. Na sastavima se prvo vide linije, a onda nestanu i ponovo sam ceo…

- Hoćeš li me naučiti da se i ja tako lako sastavljam?

- Ne, to ću pokazati samo drugarima u vrtiću.

Poliglota

- Mama, popio sam previše vode i sad me boli stomak.

- Moraš da naučiš da u svemu imaš meru, sine. Ništa što je preterano ne valja.

- Ali ja ne znam kad mi je dosta, mama.

- Znaš, sine, samo treba da slušaš sebe.

- Misliš, mog duha?

- Pa, možda je to isto...

- Ali meni duh kaže da igrica nikad nije dosta.

- Ne, to ti ne verujem. On ti nikad ne bi rekao nešto što je za tebe loše.

- U stvari, malo pre sam te slagao, mama.

- ?

- Ja zapravo ne razumem mog duha.

- Zašto?

- Zato što on priča kineski.

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Ima ljudi koji lako žive. Jednostavno pomisle da bi nešto mogli imati, biti, uraditi, i to bude. Poznajete li nekog takvog? Ja poznajem. I ne dopada mi se njihov način. Smatram da su lenji, indolentni, nepreduzimljivi. Prezirem ih. U stvari, pomalo im zavidim. Zato ću pokušati da razumem. Pokušaću da se postavim na mesto mog prijatelja ne bih li osetila tu lakoću.

«Formiram uslove da se nešto desi» - kaže on. Pritom se ne pomera. Satima, danima, mesecima. Spolja gledano, ne dešava se ništa. Dešava se lagana priča o tome, sa raznim ljudima. Ne previše. Opušteno.

Meni je sve u životu išlo teško, uz neočekivane prepreke, uz ogromnu utrošenu količinu energije, vremena i novca.

Kao kad smislim da mi za heklani prekrivač koji već godinama želim treba određena vrsta konca, određene debljine, sastava i boje kakva se više nigde ne proizvodi. Osim, možda, u jednom malom gradu blizu Bukurešta, ako još postoji tamošnja tekstilna fabrika. Našla sam i ženu koja živi u Rumuniji a dolazi redovno na vršačku pijacu, koja mi je obećala da, ako ide u Bukurešt, svratiće u taj gradić i kupiti mi konac. I debelo mi to naplatiti. Biće to za nekoliko meseci, taman na vreme da mi se smuči i heklanje i pokrivač i tolika muka da se do njega dođe. Eto, tako je to kod mene skoro u svemu. Dugačak, naporan put, pažljivo planiranje, korak po korak, cilj je pažljivo zamišljen, razrađen i  na kraju ostvaren. Samo je pitanje – vredi li sve to?

Evo me, tu sam. Ulazim u lik. Malo je čudno, nepoznato, gledam drugačijim očima. Položaj tela se menja, nema mog stalnog grča, sve je opuštenije, iz poluležećeg položaja posmatram svet .

U mom svetu pre bilo kakve akcije, mentalne ili fizičke, dolazi apsolutna mobilizacija, kao u visokom startu pred trku, mišići napeti, puls i disanje se ubrzavaju, telo naginje napred.

Vidim da i iz opuštenog položaja mogu proizaći neke akcije... da je to moguće... i čak... prijatno... ma, lepo je baš. Biti opušten a raditi! I to što njemu (meni, jer ja sam on) ide tako lako, nije samo prirodan talenat dobijen rođenjem. Treba uložiti trud. Shvatam u čemu je razlika – ako želiš da postigneš nešto, uključi u to i druge ljude. Ako želiš da te ljudi čuju, moraš im pričati o sebi. Ako želiš da te ljudi podrže, moraš im reći da ti je podrška potrebna. Ako imaš podršku prijatelja i porodice, ne moraš sve da uradiš sam. Okruži se ljudima koji te podržavaju, uzmi iz polja ono što te podržava i hrani. Odbaci ono što je loše i što te ometa, štiti sebe. Mnogo je lakše sa ljudima koji me vole. Znam da postoje.

Ratnik Sijuksa u smrtnoj opasnosti moli Veliku tajnu (Sunce) da ga poštedi, ne zato što se boji smrti već zbog ljudi koji ga vole jer će oni mnogo patiti ako umre...

Otmičar  aviona pita sredovečnog putnika zašto plače kao žena. Putnik odgovara: - Pored toliko ljudi koji me vole biće šteta da ne preživim. Kad je počelo oslobađanje talaca taj čovek je pušten među prvima.

Sada znam – prividna lakoća postojanja koju sam prezirala je hrabrost da dozvolim ljudima da se uključe u moj svet. Ta sposobnost koju još uvek učim zaslužuje poštovanje.

Slika u glavi

- Mama, ako želiš da stvoriš sliku u glavi, treba da zažmuriš i da misliš. Meni je to teško.

- Zašto?

- Zato što tada moram da prestanem da pričam...

Titula, epitet, ime

Oduvek sam želela da imam dete. Nisam to ni sebi priznavala, naročito dok u blizini nije bilo onoga sa kim bih to mogla i htela da ostvarim. Astrolog mi je davno rekao – imaćeš devojčicu i sa njom ćeš se razumeti bez reči, biće to ona duhovna veza koju svako priželjkuje.

 

Kad sam upoznala Nešinog tatu, u slobodno vreme je čuvao dvogodišnju devojčicu naših zajedničkih prijatelja. Nikad, ni pre ni kasnije, nisam videla muškarca koji sa toliko ljubavi, pažnje, nežnosti i strpljenja postupa sa detetom. Zajedno smo priželjkivali ćerkicu, nežnu, umiljatu, sa plavim loknama. On je čak razmišljao o blizancima – dve umiljate devojčice ili dečak i umiljata devojčica. Bilo je  i strahova. Šta ako ne budem umela, mogla, znala. Šta ako detetu prenesem svoje skriptove i omiljene igre. Onda sam shvatila – niko nema petlju za to. I niko nije učio školu za to. U jednom trenutku želja nadvlada strah a dalje se pliva slobodnim stilom. Samo tako je moguće. 

 

Trudnoća je bila najlepši period u mom životu. Bila sam u potpunom i neprekidnom kontaktu sa sobom i novim životom. Spoljni svet je bio uključen samo ako nije moglo drugačije. Ljuljuškala sam i tetošila sebe i njega u sebi. I bila okružena pažnjom, ljubavlju i razumevanjem. Na trećem ultrazvučnom pregledu doktor je pitao: Želite li da znate pol deteta? Želela sam. Ja uvek želim da znam šta me čeka. Onda se za to pripremim. Dečak. Sigurno? Nema ni malo šanse da nije? Pa dobro, 20% još uvek ostavljam kao mogućnost. Na sledećem pregledu beba je mahala ručicom ispred lica, sisala palac, okretala se... E, sad je 100%, nema više sumnje – muško je! Kad smo izašli iz ordinacije pitala sam: - Može li da se zove Neša? – Naravno da može, ti mu daješ ime. Od tog trenutka imali smo i trećeg sagovornika. – Nešo, Nešice, Nešotije moj... I tata je razgovarao sa sinom, ozbiljno, kao muškarac sa muškarcem.... Neki su se čudili, neki smejali, neki krstili – kakva je to sad moda, još se dete nije rodilo, a oni mu dali ime, i razgovaraju sa njim. Ne valja to, zbog uroka, nije dobro... Znaju doktori i da pogreše. Baš će da dobiju oni sina. A šta ako im se izjalovi, pa bude žensko? Verovali smo našem doktoru i razgovarali i dalje sa čovekom u nastanku.

Neša je rođen carski. Ne znam zašto to tako zovu, ali bar se nije mučio. Više bih volela da sam tome lično, svesno prisustvovala. Sledećeg jutra, dok još uvek mamurna od anestezije nisam znala gde se nalazim, u sobu je sa treskom uletela sestra i sa vrata povikala iz sveg glasa: Gospođo, stigla beba.!!! Odakle stigla, gde je bila!?!! Uneše mala, žičana kolica, kao ona iz samoposluge nekada, sa dušekom na dnu. U njima je ležala bela larvica, umotana u pelene. Postavili su ga pored mog kreveta. A onda je otvorio oči i pogledao me. Niko me za to nije pripremio – za ljubav na prvi pogled, za susret, prepoznavanje... Moje dete! Nikad ga nisam videla, a oduvek ga znam... Dobrodošao, Nešo, Nešice moj! Ostale dve porodilje su svoju decu zvale bebo, to su one iste koje još nerođenu decu zovu fetus ili plod. I one su se čudile: Ti mu dala ime? Zar neće tvoj muž da se ljuti? Drage moje, Neša je ime dobio vrlo davno, toliko davno da se ni ja toga ne sećam. Njegov tata da se ljuti? Svašta!? Pa zajedno smo u ovome.

 

 

Od samog početka ime mog deteta nije samo ime – to je epitet i titula. On to zna. Zapravo, on nas je tome naučio. Tako i govori: Ja, Neša. Dostojanstveno, sa uvažavanjem prema sebi. Ili: nisam ja tvoja bebica, ja sam Neša. Opisno, ne trebaju mu ni pridevi, ni tepanja, on ima ime. Dugo nije priznavao da ima i prezime. Sad shvata da je ipak potrebno. Ali kad se predstavlja,  prezime kaže samo ako ga pitaju.

 

Moja devojčica i ja smo se mimoišle negde u svemiru. Nije nam bilo suđeno. Astrolog je moj bivši astrolog. Izlečio me je od verovanja zvezdama. Kad se moj sin zainati, a takav mu je karakter, pa se to češće događa, kažem: eh, kako bi bilo.... A onda vidim devojčicu sa plavim loknama, Nešinu drugaricu, koja se ponaša isto kao on i nikad ga ne bih menjala. Ma, ni ovako ga ne bih menjala. Ponekad pomislim, kako je sve ovo teže nego što sam očekivala i kako me ni za to niko nije pripremio. Ali, da nema problema, ne bi taj paket bio tako dragocen...

 

Entitet

Neša je ranije često sanjao ružne snove i budio se prestravljen, plačući. Sada više ne. Kaže – čuva ga njegov duh. On je ovde, kaže pokazujući negde između srca i želuca.

- Mama, ko tebe čuva?

- Entitet. (ni jedna religija me nije privukla, iako sam u pojedinim periodima imala potrebu za verovanjem; tako sam, u želji da sama spoznam ono što spoznati mogu, otkrila način da komuniciram sa nečim što sam nazvala Entitet; O.K., nije to baš prava komunikacija, više je priliv energije, oslobađanje od dela tereta sa ramena i iznenadni pozitivni pogled na sve(t); komunikacija se događa uglavnom ujutro, pri odlasku na posao, dok stojim u prepunom autobusu)

- Gde je on?

- Gore.

- Ne mama, on je u tebi. (potpuno siguran)

Još uvek učim ... a najbolje je učiti od dece, ona znaju.