Gusenje utapanjem je jedno od najdramaticnijih gusenja koje izaziva krajnju odvratnost. Vecina utopljenika imaju lice nabreklo od krvi,plavo, narocito na usnama i usima, imaju  otvorene oci sa nepomucenim pogledom. Navala vode u plucni predeo determinise smrt utopljenika, posto nikakva tecnos ne moze da prodre u disajne puteve pre agonije.Tecnost izaziva na sluzokozi nadrazenost, koja sama po sebi dovodi do grcenja zdrela, kojeg drzi zatvorenim. Sa druge strane, covek ili zivotinja koji se dave, instinktivno zaustavlja disanje za par sekundi. Pokreti dijafragme i medjurebarnih misica imaju za posledicu harmonicno izdisanje, koje sprecava ulazenje tecnosti u dusnik. Ugljeni gas preterano energetski nadrazuje disajne organe, povecava se obim grudi, grudno disanje je jace. Posto  se zdrelo ne otvara, onemogucen je pristup vodi i vazduhu, stoga se krv iz arterija i plucnih kapilara udise posredstvom vena, razliva se po plucima gde se mesa sa preostalim vazduhom u celijama. Zatim se formira sluzokozna pena i prekriva citav plucni predeo. Dolazi do priliva krvi, ili pre, do akutne otekline pluca, koja vlada mehanizmom smrti usled utapanja. Ovaj nagli priliv krvi nije bolan.

       ljudi su jedino u smrti vezani za privid nego za stvarnost.Nemoguce je osetiti prelaz iz zivota u smrt, kao i prelaz iz budnog stanja u san. Kod vecine smrti, bilo to usled bolesti, neke nesrece ili samoubistva, krv se puni ugljenom kiselinom koja se nepotpuno oslobadja. Tome sledi lagano, neosetno gusenje, koje se moze porediti sa narkozom, koje samrtniku oduzima snagu, a da on to i ne primeti.

        Valja se otkloniti zbrka koja vlada kod vecine ljudi izmedju bola i smrti.Bol je zivotna osobina. Duze se boluje , da bi se izlecilo, nego sto se umire. Umiranje je samo trenutak prelaska iz zivota u smrt. Izvesnost umiranja razlog je covekovog straha. sto je se vise plasimo to je ona strasnija, jer se hrani nasim strahom.

        Epiktet kaze: "Nase misljenje o smrti, koju smo navikli da smatramo strasnom, jeste upravo ono sto je strasno".