Pred zoru, mučna tišina davi me.

Podmukli mrak steže pred svitanje.

Samo što nije novi dan, a radost niodkuda

da se probije...

Ni sabiranje ni oduzimanje

ne daju nikakve rezultate,

dok čekam da se svetlost

iznad polulopte izgrbi i savije.

  Tišina mi ne pomaže da saznam

gde sam, pogotovu ko sam,

ni kada sam bio, kada sam ovakav postao...

Da li sam potonuo do dna

ili se za granu spasa uhvatio i

plutam po samoj površini sna?

  I ko što mraz okuje zimska jutra,

talasi hladne tišine su zapljusnuli mene...

Od nje dakle pomoći nema,

samo utihne pred zoru i davi me...