I AM A OLD DOG BUT I LEARN SOME NEW TRICKS... https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/ sr Thu, 24 Sep 2026 06:38:10 +0200 BlogOye!   -Našla mlađeg,slađeg !? Ko te J. kada juriš za piletinom ! I razvodiš se !? Jaka stvar...Po drugi put!? Barem imaš iskustva...Živela  nova SLOBODA, dobrodošao među nas freelancer-e !- Hvala Bogu što smo bili sami, na terasi Meka...Svi su se zavukli unutra jer bi hladnjikavo, a Svetlana je morala da pali pljugu, jednu za drugom...Niko je nije čuo, a  nisu mi bili potrebni ni publika ni statisti... Iskusila je sve strane života, bacao je na kolena, brisao sa njom pod ali i lansirao više puta u nebo. Videla je i zvezde i živo blato i nikada se nije žalila...Zanimalo me je njeno mišljenje, pogled iz ženskog ugla jer mušku ,saboračku, podršku sam svakako imao. Znao sam da me neće štedeti, a kamoli tešiti .Nije mi to ni trebalo, uvek je bolje se što pre otrezniti...Sedela je prekoputa mene prekrstivši noge i dalje vitke figure ali zbrčkanog lica koje je svedočilo kroz šta je sve prošla. Lujka. -Samo ti mogu reći iskreno, a znam da se nećeš naljutiti, da si ti u stvari u ženskim očima jedna velika PI...(dodajte slova koja nedostaju). Da ,naravno , ispunjavao si svojim ženama sve što si mogao, zaboravio na ortake, ni utakmice nisi gledao, držao si ih kao malo vode na dlanu...I za to ti samo mogu dodati još velika plemenita ...ka.-zbunila me je svojom direktnošću iako sam bio spreman na to. -Je li, a kako onda zovete one što "peglaju " svoje žene i varaju ih na svakom koraku ?- -To su ti, dragi moj, ped..., ali vidiš sama je ta reč muškog roda dok je čka.. ženskoga, pa zaključak izvedi sam.Ha,ha,ha-šegačila se ona tako ,činilo mi se da je zajedljiva iz velike potrebe da se sveti muškom rodu. Možda sam i grešio, sve mi se skupilo i pomutilo... -Ajde sada što si spustio nos,-pokušala je da ublaži svoj nastup,-biće još žena, na kraju dolazi ona najbolja: TREĆA SREĆA !- Oštro sam negodovao: -Te TREĆE SREĆE biti neće, sem ako mi neko ne zakopča belu košulju na leđa i pošalje me pravo u "Lazu" !- -Zakuni se sada u SMITHS-e da nećeš, pa da ti još i poverujem...-bocnu me ali sada sasvim blagim tonom. Promeškoljio sam se na stolici,naglo ustao, pročistio grlo iako me nije grebalo i otišao po nešto za piće. Svetlana nije htela ništa,ovde nisu točili alkohol... Dosta mi je bilo saveta od suparničke strane barem za neko vreme, mada moram priznati da me je ,sve što je rekla ,nateralo da se dobro zamislim. U mnogo čemu je bila u pravu ali joj to naravno nisam priznao. Ipak je ona pripadnik protivničkog plemena...Srknuo sam vreli kapućino ,koji se pušio, kao prava PLEMENITA P...A, a iz zvučnika su se čuli KiLLERS-i i pesma koja me je osvojila na prvo slušanje : -JUST ANOTHER GIRL-...    Tue, 11 Feb 2014 12:45:00 +0100 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/100125/ NE TRAŽIM NIŠTA ,NITI OČEKUJEM OD TEBE. TO BI GLUPO BILO... NI KADA TE PRESREĆEM POGLEDOM, KADA TE VREBAM I "LOVIM"... KADA TE, NA DUGOM,USKOM,HODNIKU ČEKAM. NE BOJ SE ,SVE OSTAJE NA SVOM MESTU KAO I PRE, NE NOSE NAS ISTE NOTE, NE PEVUŠIMO NI ISTE PESME. NE POSTOJE MELODIJE KOJE MOGU DA NAS SPOJE.   NISAM MISLIO NIŠTA LOŠE... NEMORAŠ SE OSMEHNUTI ODGOVOROM, SAMO OKRENI GLAVU NA DRUGU STRANU I PRODUŽI PRAVO. ALI AKO TI POBEGNE ISKRA IZ TAMNOG OKA, NEKA JE, NEKA DO MENE DOLUTA... NEĆU SE LJUTITI I DA ME ZAUSTAVI NA POLA, KAO POLJUBAC KROZ DIM, ZAMIŠLJEN TOLIKO PUTA...   A, ZAŠTO SAM IZABRAO TEBE ? TO NIJE IGRA, NIJE IZ HIRA. PONEKAD TE POŽELIM SAMO ZA SEBE. DA SE OSLOBODIM NEMIRA...   NISAM MISLIO NIŠTA LOŠE... POGLED SAM NAGLO PODIGAO, ZENICOM TE PO OBRAZU ZAKAČIO , TEK TOLIKO DA SE LAGANO ZARUMENIŠ, IAKO BI JA TREBAO DA IMAM TAJ OSEĆAJ STIDA, DA SE JARKO ZACRVENIM...   ZATEKAO SAM TE TAKO DRAGU, NESPREMNU I ZBUNJENU, MOŽDA IZNENAĐENU ALI NE NESPRETNU I ZAČUĐENU. NISI TO OČEKIVALA OD ČOVEKA TEBI DALEKOG PO SVEMU I PO GODINAMA I PO MESTU SIDRENJA... SAMO SE NA HODNIKU I MOŽEMO SRESTI, A, U STVARNOSTI - NIKAKO! DA ME IPAK NISI NEGDE KRILA I MOJE ŽELJE PREDOSETILA ?   PROBAO SAM ,POSLE TOLIKO LOŠIH GODINA, DA ŠIROKIM POGLEDOM ZAGRLIM, LEPU MLADU ŽENU. BEZ OSEĆAJA KRIVICE, STRAHA I KAJANJA  DA POGLEDOM ZAPAMTIM MILO LICE. ZA TREN DA SE OPUSTIM I UŽIVAM U SREĆI, U TEBI, ŽIVOTU KOJI UVEK DAJE DRUGU PRILIKU, U SEBI STAROM-NOVOM ,PODMLAĐENOM, NOVIM DANOM PROBUĐENIM.          Tue, 14 Jan 2014 08:46:00 +0100 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99959/    Pred zoru, mučna tišina davi me. Podmukli mrak steže pred svitanje. Samo što nije novi dan, a radost niodkuda da se probije... Ni sabiranje ni oduzimanje ne daju nikakve rezultate, dok čekam da se svetlost iznad polulopte izgrbi i savije.   Tišina mi ne pomaže da saznam gde sam, pogotovu ko sam, ni kada sam bio, kada sam ovakav postao... Da li sam potonuo do dna ili se za granu spasa uhvatio i plutam po samoj površini sna?   I ko što mraz okuje zimska jutra, talasi hladne tišine su zapljusnuli mene... Od nje dakle pomoći nema, samo utihne pred zoru i davi me... Mon, 07 Oct 2013 11:01:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99480/ Ima li sreća i svoju rđavu stranu, debelu i tamnu senku koja je prati, ili postoji samo čekanje, brigom isprekidano vreme i zagarantovana tuga ?   Čovek se ne rađa do pola. Bledi, smanjuje se i ceo nestaje. Uvek ostavljen pokraj puta,  kao spomenik koji opominje da tu postoji duša koja luta. Možda se ponavljam često... Ja te sanjam belu, laku, providnu i vidim te tako čisto... Iako prepolovljenog srca, volim te i dalje ,uglavnom isto. Na pola puta do tvog zagrljaja. Na pola koraka zaustavi se i sedi kraj mene, osetiću tremu. Dovoljno je i da te gledam, na pola pogleda ispod dugih trepavica, do izgubljenog srećnog kraja, sanjivu i meni  tako potrebnu... Do pola flaše sam stigao, niko mi nije pomogao, ali dalje nisam mogao, a dno joj nisam video , samo sam ga osetio... Pola pesme sam otpevao, da sam zanao kako  i odsvirao bi je... Tada sam zaspao , a pola sam sna zaboravio i to lepši deo... Kao pola čoveka neupotrebljiv, kao što je prvo poluvreme neizvesno. Kao što hleb pada namazanom stranom sa ivice stola i sveća je dogorela do pola... Kao muzika koja glasno zasvira baš kada netreba... Uvek zaboravljen pokraj puta, možda to ponavljam previše često... Ja te usnim tako čisto, iako ranjenog srca, volim te i dalje uglavnom isto...   Tue, 10 Sep 2013 11:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99327/ Možda je od promaje, ili od umora, brige i nervoze. Od krize srednjih godina, od ekonomskog kraha zemlje... Pre će biti da je od proklete besparice. A, da u sve nisu upleteni tanki, dugi prsti neke drage žene? Ma ne, samo sam previše osetljiv na mesečeve mene... Hoće to i od dima, previše cigara... Loše sreće u kladži, od ladnog piva - poneko previše... Dosadne gužve na šalterima, Da nisam ja to potpuno prolupao? A, ZALJUBLJEN -Možda, malo? Otkuda ,daleko bilo... Ne ide to pod ruku sa ovim godinama. Baš smešno... J-b-ga i to možda! Pa šta i da opet VOLIM ? Onako tajno i nespretno... Ko to može da zabrani...  NARAVNO KAO I UVEK-NESRETNO ! Thu, 29 Aug 2013 12:36:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99288/ Krediti u beskonačnim ratama, kod lekara na odloženo, kod automehaničara se više ne može, neka ide dok ne stane... Neki ljudi neće ni da  "mru, neće da se sahrane. Koće to da plati? Čekaju bolje dane... Samo ljubav nije na poček. Može i sasvim da tinja , po budžacima da se skriva, sve je to džaba kada se jasno vidi u očima. Nikada nije kriva ,vidi se po osmesima... Što komplikovanija to je jača, a zabranjena, e ta je najslađa... A, ko zna ? Možda nam je sada najlepše, dok se čekamo... Doći će nekada i proleće, dotle se krišom gledamo... Samo pametno,pogled dole... Lakši bi život bio  kad bi moglo tako srcu da se komanduje... Sreća je jedino lepa dok se čeka, ko što Desanka reče... Ko će čekati toliko? Ko će misliti o tebi još jedno celo veče u nizu noći dugih i neizvesnih kao večnost dok ne svane.     Ti u mojim ,ja u tvojim očima, ogledamo se . Kupamo se u sanjivim zenicama, a mene neki strah hvata... Tako malo je do sunovrata... Ne, mi stvarno nesmemo ni da se pogledamo više!   Dok se ljubimo -prijateljski- više u usta nego u obraz, ne priznajemo to nikome ,pa ni sebi... Wed, 28 Aug 2013 08:39:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99281/            Nebo išarano kao užareni karneval , bučna najava dugo čekanog porođaja. Kanonada upornih gromova i svetlih munja, suvoj i ispucaloj zemlji blagodarno donose letnju radost... A, ti dolaziš kući od njega, stižeš jutros, rano. Ulaziš tiho, oprezno, na vrhovima prstiju... I sama znaš koliko si kriva. U njegovom si zagrljaju srce ostavila... Kiša je najzad pala i žedne voćke napojila. Stigla si, dušu si zaboravila, nisi je ponela... Jasno je... Među nama više ničega nema. Tišinu ometa pitanje : -Zašto ?- Ostala je samo mučna praznina... Mon, 26 Aug 2013 08:47:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99273/  NAIĐU NEKA BEDNA VREMENA TEK ONAKO IZNENADA,SA VISINA SRUČE MI SE NA GLAVU I RAMENA... PLJUSAK SUZA KAO BESNI ŠAMAR PO SRED LICA POD KRAJ LETA HLADI SRCA... NESTA SVEGA, NA DRUGU STRANU ODE LJUBAV... PONOVO MESTO TRAŽIM DA NE POSTANEM LUTALICA. NAMRŠTENI OBLACI STIGLI NEPOZVANI DA DUŠU OLOVOM NATOPE DA SA VIDELA SAKRIJU SUNCE. IPAK TU SI TI, DOBRO JE... I DOK OVI DANI TONU PO IVICI KRIZE DOK KORAČAM NESIGURNO KA RAZREŠENJU, NOGE MI SAME PO TLU KLIZE... NE MOGU I NIKADA NEĆU NI U MAGNOVENJU ZABORAVITI TVOJU BRIGU, TVOJU SLIKU I TVOJE DRAGO IME. TEŠKO MI JE DA SE STIŠAM, A GLUPO  JE TVOJU POMOĆ DA PREĆUTIM. VAŽNO MI JE DA ZNAŠ: DRŽAO BI TE ZA RUKU I VIKAO NA SAV GLAS DA SVI LJUDI ČUJU... HTEO BI TO ,A IPAK NE SMEM. SVE BI BILO POGREŠNO SHVAĆENO I IZGUBILO BI SMISAO... PODIGLA SI ME, A BIO SAM IZIGRAN I PORAŽEN... A JA NESMEM REĆI TVOJE MENI TAKO DRAGO IME ! HVALA TI! Thu, 22 Aug 2013 08:37:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99262/     Džoni je pas koji je u svojim dobrim ,srednjim  godinama, nije posebno lep ni ružan,a po nekima je čak i simpatičan. Na njegovoj njušci su primetne belo-srebrne dlake ali iako i dalje u punoj snazi prilično je miran i posušan. Proda se lako za neku sitnicu i za mali znak pažnje, pa makar to bilo i obično češkanje. Leti "hvata" sigurnu debelu ladovinu ,a zimi, nezainteresovan za snežne čarolije, retko da izlazi iz udobne kućice...    Vodi dosta bezbrižan skoro pa urban život s obzirom da se njegovo dvorište nalazi na obodu velikog grada. Nekada ga je tupi udaljeni eho, izmešani zvuci saobraćaja i graje svetine koja se tamo sjatila i svetla koja od njega stižu magično privlačio,a danas ga plaše i rado bi ih se klonio.    Od pre nekog vremena Džoni ima problem,odnosno  nezvanog gosta, koji ne samo što redovo ostaje na spavanju u psećem krznu nego i bezobrazno ujeda.U stvari tih gostiju ima više, ali i posle svih tretmana kojima ga izlaže gazda uvek jedna buva ostane ,pritaji se i nakon nekoliko dana ponovo napada...Promenio je i kućicu i nekoliko prostirki ,pa bio i na više mesta po dvorištu, ništa nije vredelo ,buva je bila i ostala tu da mu zagorčava ionako već pravi pseći život.     Onda je odnekle iz inostranstva Džonijev gazda nabavio stvarno moćno sredstvo protiv insekata koje je dalo i rezultate. Jedini problem je bio taj što je imalo odvratan i za Džonijev nos potpuno neprihvatljiv miris i što ga je trebalo koristiti stalno.Uplašivši se da će zauvek morati da udiše i miriše taj užas ,Džoni se temeljno uvaljao u prašinu, protresao višak sa sebe i dao se u potragu za buvom kao za nestašnom decom. Naravno da je ubrzo našao i od tada se tek po malo promeškolji, a retko i počeše...Izgleda da je i buva shvatila njegov napor ,pa ne grize onoliko jako. Gazda je bio zadovoljan učinkom hemije i ubrzo je prestao da je koristi.    Džoni i dalje ,iako nije neki rasni ker, uživa u svom dvorištu čiji mir ponekad uznemiri daleka škripa kočnica  u društvu samo njegove buve kao vernog cimera i ne samo njegove pseće sudbine od koje se beži daleko ali pobeći se ne može.     Tue, 20 Aug 2013 11:16:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99256/                                    Evo kako sam i zašto jutros odlučio da pratim poslove i kretanje  gospodina Marković Petra:        Prvo, imao je lik i držanje potpuno nezanimljivo, poput senke koja se bezvoljno vuče po podu i tako uobičajeno ime i prezime da ga je lako bilo zaboraviti. Radio je kao službenik krajnje dosadne poslove koje niko nije hteo ,a morali su nekada biti urađeni. Život, sav u tonovima sive, uređen taman toliko da se ne može reći da ga nema ,a da opet niko nevidi u čemu se tačno sastoji sem u svakodnevnim "ritualima" koje je uvek izvodio tačno u isto vreme i na isti način.        E, pa baš od takvih ljudi očekujem da u napadu bezizlaznosti sa uzavrelom strašću, koja je tiho ključala godinama u zabiti njihove mašte, pokušaju da učine potpun zaokret. I to baš zato što se tome niko ne nada.         I kao mnogo puta do sada nisam se prevario: Marković Petar se po novom zvao Marko Petrović, hodao je mnogo brže, okretnije, stari ram od naočara zamenio je modernijim a samim tim i lice mu je dobilo snažniji ,odlučniji karakter. Stari, izanđali i zgureni život, odbacio je sa prezirom, skoro gađenjem. Smotao ga je i pokušao da ubaci u najbližu kantu za smeće. Kao da ni ta kanta nije htela da proguta baš svašta završio je pored nje na travi, samo kao parče odbačenog, zgužvanog belog papira.          Privukao sam se ,podigao ga , odmotao i užasnuo se i sasvim razočarao... Sem oštrih bora nastalih nasilnim savijanjem, na papiru nije bilo ničega ...Negde sam se grdno prevario...Nikakve tajne, bez brljotina, pikanterija...Barem obrisi neke sitne prljave igre...Nerešivi ljubavni čvor,sukob sa prijateljima još bolje bliskom rodbinom...Ništa...Nigde Ništa...Ni traga...        Zbog svega ovoga rešio sam da više ne proganjam ljude i njihove sudbine. Potpuno poražen u nastojanju da uspešno kradem bivše živote i od toga sagradim čudesne priče koje će mnogi voleti i začarano čitati odlučio sam se na novi početak...        Dakle, sada i zvanično nisam više SAKUPLJAČ  ŽIVOTNIH PRIČA i sličnih sekundarnih sirovina, od sada sam samo POSMATRAČ ,ponekad tumač ako me, u šta sumljam, neko nešto upita,  a ako se ipak neka odvaži i dokotrlja sasvim slučajno do mene, pa pokupiću je što da ne, šteta je da se baci i propadne...         Samo da kod nekoga od kolega ne zaluta moja, buvljiva ,pokunjena i savijenog repa, privuče se i proda za parče pekjučerašnjeg leba...          Mon, 19 Aug 2013 07:14:00 +0200 https://www.blogoye.me/sestipopsecihgodina/99251/