Nemirna crna kosa, vesele oči, vedra duha, bio je poput stotine drugih, a opet nekako drugačiji.

Volela je da mrsi njegovu kosu, da se gubi u njegovim očima, volela je da ga čvrsto zagrli, misleći da je čitav svet njen.

Izvodio ju je u luksuzne restorane, pravio besmislene poklone, slao korpe cveća, bio nasmejan, razdragan, zaljubljen, a onda bi odjednom nestao. Danima ga nije bilo, vraćao se podbulih očiju od nespavanja, naboranog čela, stisnutih usana. Preskakao je obroke, dolazio bez mobilnog, sata, onog zlatnog ogromnog pečatnjaka-prstena, koji se isto tako i pojavio iznenada, kao što je i nestao.

Kad ga je pitala gde je bio, samo bi sagnuo glavu

-Kocka, volim igru, adrenalin koji obara. Nije važno da li dobijam ili gubim.

Nije htela tako da živi, plakala je, molila, preklinjala, ucenjivala, a on je uvek imao spreman odgovor.

-Još samo noćas, još samo jednom da dobijem, siguran sam ovaj put. Videćeš, nikad više, ovo je poslednji put.

Jedne noći zvao je da pita u koliko je sati rodjena.Ujutro se pojavio sa šampanjcem, cvećem, dečački se osmehujući.

-U srećan sat si se rodila.

-O čemu se radi?

-Kocka! Sve sam stavio na tebe i dobio.

Gledala ga je dugo, dugo, predugo. Misli su se kovitlale sećajući se. Pokušao je da je zagrli, ruka dlanom okrenuta ka njemu, zaustavila ga je.

-Ne, noćas nisi dobio, izgubio si, zauvek!