Želim se zahvaliti svima na podršci , vjerujte, trebala mi je.
Još smo tu. Čekamo.
Život je putovanje, a na kraju presjedamo u neke druge kočije da nas vode dalje.
Znam da je moram pustiti, i da se moramo oprostiti.
Opet sam sebična, kupila bi još malo vremena.
Držim je još na peronu, oni strpljivo čekaju, znaju da će mi je odvesti, pa se ne žure.
Nisu ružni, nisu strašni, Oslobodit će je boli, maknut će okove, i pustiti je da leti slobodno.
Ali pupčanu vrpcu moram ja presjeći. Drhte mi ruke, ne mogu.
I opet uvijek isto pitam, zašto ona a ne ja,