Koga je još briga za kalibraciju moga oka!
Ja vidim šareno, spektar rasut do najtananijih nijansi unutarnjih žica.
Kada koloritno odćutim znak je da sam pronašla paletu tišine.
Negde u cvetu, negde u vodi, duboko u sebi i iznad svih oblaka. I ispod.
Pored raskošnog hrama u kome se klanjaju daltonisti.
Imam razumevanja. Zato sam mala. Zrnasta u vrednostima.
Kao pustinja bez karavana. Bez početka i bez kraja.
Prostirem se, dakle postojim. I u nedrima gajim sunčane pege.
Pod svetlucavom dinom razapeti šator..
čeka muziku vetrova, i čeka kišu koja stiže iz dubokog podzemlja.
Oaza bez, ka njoj, putokaza.
Roze lagi drvo. Biće tu džema od kajsija.