Uspeo sam da ti skinem zvezdu sa neba. Skinuo sam je, sklonio i čekao dan da ti je dam. Nisam je skinuo sa svačijeg neba, skinuo sam je sa našeg neba, onog neba koje je bilo samo tvoje i moje, o kom smo sanjali, koje smo želeli. Nebo koje smo imali, jednom.
Malena je zvezda, stala mi je na dlan.
Lako je lošim stvarima da se dese. Lako to dopustimo. I ateista i vernik kad tad upoznaju jednu zajedničku stvar – kajanje. U kajanju smo manji od zrna soli, a svi diugi su spram nas poput planine.
Koliko je meni trebalo da se pokajem? Da se nađem u pričama onih koji su zlostavljali, maltretirali, varali... a opet hteli tu osobu samo za sebe. Dođe dan kada je kasno, jednostavno kasno. Nije to kao u onim stihovima novokomponovane muzike, a teže je od poezije vrhunskih pesnika. Prosto je kasno.
To je sve što si imala da mi kažeš. Iskreno, ni sam ne znam šta sam tražio ispred tvoje kuće. Prosto eto, da ti dam tu zvezdu, koju sam držao u šaci, a šaku u džepu. Kao gladan pas oko kaveza punog mesa, šetkao sam se okolo, gledajući u pravcu tvoje kuće. Kako da ti se obratim... kako da te pozovem kad se nećeš javiti, čak ni odbiti poziv. Prosto nećeš uraditi ni ono nešto malo da poručiš da me mrziš... Al eto, vrebao sam momenat. A ono zvono... Uvek je radilo, drečalo i nerviralo me... Zašto je cviknulo baš tada kad mi je trebalo. Pokucao sam na vrata... Stvarno sam dobar glumac pošto sam tako lepo uspeo da se predstavim kao čovek sa pošiljkom iz PostExpresa, na tvoje ime kada si pitala ko je.
Najveći poraz se dogodio.
Ja sa stisnutom pesnicom u džepu. Ti koja otvaraš vrata začuđena što me vidiš. Ti koja pomišljaš da u džepu imam pištolj. Ja kome sve naše prelazi pred očima i dolazim do zaključka „posle svega, i ja bih pomislio da u džepu ima pištolj...“. Toliko sam izgubio tvoje poverenje da si mislila da bih ti naudio. Logično. Već sam bio krenuo sa lošim, ne razmišljajući o tome da svaka reč treba biti odmerena, iskrena... Posle moje cike, vike, urlanja... Posle mojih šizenja u najvećim pijanstvima, o da, i ja bih pomislio da takva osoba dolazi da me ubije.
Ali ja sam već bio ubio. Ubio sam tvoju veru u mene. To sam video tog trenutka. I pored toga si me pustila u svoj dom, ponudila kafom, možda (a sigurno) si jedva čekala da odem.
E da je moja glava računar, a tvoja ruka neka flash memorija, pa da si samo mogla da očitaš, da vidiš, da ti jednog momenta, trenutka nisam želeo ništa loše.... A eto. Nisam bio dobar... jer sam te voleo... jer ja, eto, tako volim...
Uspeo sam da ti skinem zvezdu sa neba. Sa jedne velike jelke u jednoj velikoj sobi, u jednom velikom stanu. Uspeo sam da dotaknem nebo i da mi na prstima ostane blagi trag od kreča sa plafona, plafona koji je trebao da bude iznad nas.
Nikada nisam zamišljao kako izgleda kad se neka priča završi. Eto, video sam. Ti pored prozora, skrivena mrakom, ja koji sam gledao u kuću tražeći tvoje oči, levi žmigavac, odlazak, naš kraj ZAUVEK. A poželeo sam da na toj raskrsnici stoji semafor na kom će satima biti crveno... „Kasno je, vozi, ostvarena je želja“, šapnuo mi je prijatelj. Moj prijatelj Djavo. Najsmešnije, najobičnije, najnormalnije je to što nisam tražio ljubav, nisam tražio tvoj zagrljaj... Samo da mi oprostiš. Sad znam da moram živeti sa tim. Pljunuo sam na bunar iz kog sam vodu pio, „Kuda sada“, pitao sam. „Sad vozi dalje“, rekao mi je moj drug Đavo. Kako mi se smejao dok sam se osvrtao izlazeći iz tvog grada, kako mi je šeretski šapnuo: „Macane, ispunio sam ti i ovu želju, video si je, PA ŠTA HOĆEŠ VIŠE “. Pa da, to sam i tražio.
Možda zvučim patetično? Samosažaljivo? Pa eto, kako god da zvučim ja se po prvi put ne pitam „a kako zvučim...“.
I kada prođu stude, i kada ozelene grane, i kada ih ponovo jesen oboji, pa onda sve ponovo... Tamo... negde... pa i ovde... doći će neke nove ljubavi. Uvek dođu, često nepozvane ušetaju u naše živote. Nek se nečiji odraz kupa u tvojim očima, plavim, lepim... poput mirnog mora.
Radio sam loše, govorio sam loše, pre svega sam mislio loše. Nisam se osvrtao, ali nisam ni verovao u sebe. Nisam verovao ni u svoje reči, nisam mislio o tome šta govorim i radim. Došlo je vreme kada su me sustigli zli aberovi koje sam slao, došlo je vreme da zamolim za oprost. Stalno sam govorio ono što sam negde pročitao da je grešiti ljudski, a praštati Božje. Kako sam se samo ujeo. Ljudi mi nisu oprostili.
Podsmevao sam se, onako u sebi, istim onim ljudima kojima sam darovao podršku i osmeh. Pokušavao sam da im budem učitelj, onda kada bih osetio njihovu slabost, onda kada bih osetio svoju moć nad njima, onda kada bih shvatio da će igrati uz muziku koju ja sviram. Ne umem da sviram, ali sam svirao savršeno. Ne umem da pevam, ali moj glas ih je zavodio.
Nikada nisam verovao u sebe. Nisam verovao u ništa. Zato sam se i našao na ivici kanjona sa čije ivice nisam video kraj, dno, ali sam čuo glas „skoči, dođi mi!“. Nisam bio dokon, ali se ne mogu pohvaliti da sam vrednica. Kad sam ređao uspehe na poslovnom planu osećao sam se kao izduvan balon na garnišni, novogodišnja dekoracija koja negde popušta, nestaje, i više nije balon. Tek propala dekoracija koja se baca na smeće.
Nezadovoljan, gnevan i prek, tada, u prvim sekundama Nove godine poželeo sam da u narednoj godini sve bude drugačije. Samo to. Nisam ja video Deda Mraza koji je vatao beleške, pisao moje neizgovorene reči i brzom brzinom počeo da ispunjava to. Već prvih dana snežnog januara.Ona koju sam prvu poljubio te noći više nije pored mene, posao koji nisam imao sam dobio. Uginula mi je mačka i pojavio se neki sipmatičan pas. Mesecima potom dobih posao za stalno. Odobren mi je kredit i kupio sam stan. Do tada nisam probao drogu, posle toga jesam. Bežao sam od kocke, tuča i loših ljudi, a upravo oni su mi postali najbolje društvo. Umesto sa kafom budio sam se uz votku, hladnu ili mlaku, tako mi je bilo nebitno. Za kafu mi je bilo bitno da bude jaka, gorka i mlaka. Tada sam bio zdrav, sada nisam. Da, sve je drugačije. Hvala ti Deda Mraze, ipak si me čuo i poslušao.
Slep li je čovek za samog sebe. Pre svoje novogodišnje želje prezirao sam roditeljsku dobrotu i pažnju. Slagao sam se i sa bratom i sa sestrom koji su zasnovali svoje porodice, a ja srednji među njima uvek koristio situaciju. Sestra mi je bila dosadna kada bi svaki put kad prođe pored mene prilikom dolaslka u roditeljsku kuću prosto morala da me poljubi ili zagrli. Brat me je nervirao sa nekim po meni tada suludim predlozima oko posla. Smetali su mi kad se tako okupi njih odjednom puno i prosto remete neki moj mir, umišljeni mir zapravo. Pokušaj da me izvuku iz zatočeništva mog sopstvenog sveta im je bio neuspešan, nisam se dao. Slep li je čovek za samog sebe. Usledile su hladne noći. One noći kada otvarate prozore i vrata ne bi li napravili promaju, tuširate se u pola noći jel se trgnete obliveni znojem od letnje vrele noći. Ja sam tada drhtao od hladnoće. Nisam mogao da se ugrejem. Nisam imao ni dobrotu ni pažnju, ni poljubac ni zagrljaj. Imao sam novac, koji nisam imao pre moje novogodišnje želje.
Bio sam ja još gori. Nisam ukrao. Nisam ubio. Nisam prekršio Božje zapovesti. Zapovesti Onog u čije postojanje među nama nisam verovao. Nisam prevario. U stvari jesam prevario nju koju sam voleo. Nekoliko puta. Naša veza nije bila blagoslovena ni crkvom ni zakonom, pa jel to greh? Ma ništa nije greh, ali tuđe slomljeno srce nisam mogao da zalepim nekim stalnopostojanim lepkom i da joj ga prosto vratim, da ga stavi tamo gde je stajalo i sa osmehom, uz mene, nastavi dalje. Nikada nisam digao ruku na nju, ali sam podigao reči. Najgore reči. Dok je ona bila tu za mene ja sam je nazivao prikolicom, a ona mene svojom ljubavlju. Dok sam mislio da svako treba da ima svoj život, ona je govorila da moramo podržavati jedno drugo. Dok sam urlao, koristio ružne reči kada bi pored mene sijala poput kraljice, ona je htela da bude lepa za mene, ne za druge. Dok je odlazila u potrazi sa poslom, ja nisma tražio bolje od nje, nudio sam se svakoj, posebno onima za koje sam osetio da su na mene slabe. Pljunuo sam na kraljicu. Soliram, jer pored sebe ne želim robinju, a nijednu kraljicu više ne umem da osvojim. Ne znam sad ni da li je srećna, ni da li je tužna. U današnje vreme kad se sve o svakom zna ja o njoj ne mogu da saznam ništa. Samo nek je dobro, nek je srećna.
Te noći sam po običaju zakasnio. Deda Mraz je već bio podelio tražene poklone. On je krenuo sa Severnog pola ranije, jer se želje žele cele godine. Završio je bio svoj posao. Vratio se sa svojim irvasima da čeka poruke za narednu godinu. Ko je bio moj beležnik? Ko je zabeležio moju želju i podario mi je. Moj drug Đavo. Družili smo se kasnije. Pili smo zajedno. Viđao bih ga onda kada se pogledam u ogledalo. Kako me je samo koristio, podsmevao mi se, sve što bih uradio, što je bilo tako dobro urađeno, dok su me drugi tapšali po ramenu on mi je govorio da je to glupo i besmisleno i nazdravljao je samnom. Družili smo se, dugo smo se družili, a ja sam postao neko drugi.
Do sledećeg pisanja.
Ne kažnjava nas BOG, mi kažnjavamo sami sebe. BOG nam daruje snagu koju molitvom prizivamo.
Bog ne čita blog postove.
Bog je u nama, u našim mislima.
Bog oprašta.
Oprosti mi Bože.