Pre neki dan sam na televiziji čula nešto što sam oduvek znala da postoji. Samo je sada neko to izgovorio glasno, pred celim svetom. Kako to mene uvek zbuni i iznenadi. Gotovo da me uplaši. Kao neko svetogrđe. Odavanje neke strašne tajne - jako važne tajne. I sada je ona puštena u svet koji će je isprljati, protraćiti , obezvrediti. Koji neće znati šta bi sa njom. Koji će pričati viceve po principu...ma daj...

Čovek je rekao- svemirska tuga i objasnio- to je kada s dve srodne duše, stvorene jedna za derugu sretnu i samo jedna zna da se to desilo, a druga ode jer nije mogla da razume. Onoj prvoj ostaje samo svemirska tuga za ceo život. I to nije neka obična tuga, zbog nečeg konkretnog što si izgubio, nisi dobio. To je najveća, najdublja, najiskrenija i najopravdanija tuga, biblijska, jednostavno kosmička tuga i nemožeš da uradiš ništa. Da je se rešiš, da nestane. Da li je to odrednica moje duše? Da li je to ono što osećam svakog dana. Vrhovni razlog zbog kojeg ništa ne izgleda zauvek, ništa ne izgleda konačno, dovoljno dobro. Sve dobro izgleda već prošlo, a ja još u vek idem dalje i još uvek verujem i još uvek tražim iako  negde duboko u sebi znam...umreću sa svemirskom tugom u sebi. Nešto je bilo, neko je otišao, neko iskonski blizak i drag. Kada, ko, kuda, zašto...neznam. Sa statistički dovoljnom dozom sigurnosti...ne znam. I možda zato nemogu da se otvorim do kraja. Veliki deo moje duše zaključao se iznutra. Dobar deo ljubavi koji mi je dat na upotrebu ovom životu , da je dajem, delim, poklanjam, ostao je zaključan zajedno sa tom velikom tajnom. Ko je to bio, kuda i zašto je otišao. I čak ni meni nije dato da vidim. Jednostavno navalio se ogroman kamen i zatvorio prolaz. Osećam samo težinu tog kamena koji vučem sa sobom svakog minuta mog života, već jako dugo i osečam manjak, užasan manjak ljubavi da je dam. Katastrofalnu disporporciju količine ljubavi koja je ostala sa ove strane i dužine života koja valjda stoji ispred mene. Već sada, negde na polovini, prožimaju me nadolazeći talasi duge , duge zime. Prazne i hladne. PRostor predvidjen za smestanje ljubavi koju dobijam i koju je predviđeno da dobijem takođe je strašno desproporcijalan količini ljubavi. Zato se ona unutra gura, gužva i nemogavši da bude primljena odbija od mene. Mora da talasi koje odbijam povredjuju one koji ih šalju. Onda se oni brzo umaraju i odlaze. Krug se steže, sve je manji, onda se pojavljuju rupe kroz koje se probila spoljna hladnoća, znam da je tamo izvan tog kruga. I onda se trudim da skupim još malo, da izvučem iz sebe više, da preraspodelim, da oduzmem umornima i dam novima, samo da zatvorim krug oko mene. Nebih rekla da ide...