Fleš 4. (nastavak potresne priče o mom drugaru Moši) …arlaukanje s prozora naše komšinice puhačice na mene, ni krivog ni dužnog, nije prošlo nezapaženo. Ne potraja par minuta, još sam sedeo za montažnim stolom, s glavom zagnjurenom u ruke i smišljao kojim mukama da mučim blentavu puhačicu kad je nekako zafatim, kad pozvoni telefon. Moša:

–Jel’… a? A…?

–Šta je, bre Mošo, šta oćeš sad i ti…?

–Mislimmm…? a? vikala? – složi on napokon dubokoumni zaključak na malopredjašnju ciku i vrisku.

–Vikala, bre, čuo si i sam! A koji sam joj kurmoj pa ja kriv, da mi je znati?

–Mmmm… daaaa. Zabijemo!? – skapiram njegov poziv na piće pa histerični smeh.

–Dodjem! – i tresnem slušalicu.

Jebote, trebalo je odmah da shvatim: Moša je nešto zasrao, a šta i kako, sad ću saznati. Upadnem sav ljut, prevrnut i prgav ko australijska ovca kod njega u knjigoveznicu, a on se presamitio, čuči onako krakat, drži se za stomak, valja se od smeha, vidim suze mu udarile na oči…

Da ne smaram, jer teško je ispisati njegove rečenice, a ne zajebsti se, uglavnom, stvar je tekla ovako (sl. prevod, moj):

Ona je, kao i obično, stajala uramljena u prozoru i pušila. I opet bez gornjeg dela “dresa”. A moj Moša, ne znajući lepši način da joj skrene pažnju na sebe, pokaza joj (tj. predloži) s obe ruke, onaj legendarni “nataknem te” doživljaj & ugodjaj. Mislim, seljački jeste do jaja, al šta od sirotog Moše očekivati; od njega, koji tri proste ne ume da spakuje u jednu iole složenu… I naravno, ona se njemu isplezi, a on joj dodatno pokaza još nešto (sa srednjim prstom…) te ona spiči s prozora unutra, valjda toliko ušokirana i istraumirana, da nije znala ni gde je, ni šta ju je očas snašlo.

Kad je par minuta kasnije nekako smogla snage da mu se “revanšira”, pojavi se ponovo, ali na sasvim drugom prozoru, pa onako spiždjena promaši i prozor i “odgovornog urednika” iz naše Firme, i iskofršti se baš na mene. Eto. Ima ova potresna priča i nastavak – kako sam ja nju drpio na ulici, mesec dana kasnije, al nije za Blog. A i blam mi je. Može neko sinterneta i da me prepozna, jer… internet je Čudo!

Fleš 5. …al’ glupljeg ženskog stvora od Leticije možda u životu ne sretoh. Uslovno. Ako izostavimo prirodno zbunjenu prirodnu plavušu V.A. iz zelenog solitera, koja je bila “naša devojka”, a ujedno i Milijanova verenica, pa čak i malu Vericu D., kojoj smo pet dana uzastopno bacali gaće na luster, pa je uvek iznova uspevali da izvaramo da dodje “na žurku” s čvrstim obećanjem da joj, časna pionirska, “nećemo ništa”… Koji sad to “mi”, pita se Portos dok zakuvava jutarnju kafu, al ekser već zasigurno zna (namazaniji je…), pa ćemo kratko: mi – nekolicina pubertetlija iz zgrade, tzv. podupirača lokalnog kioska sa pivom, podizača magle, crepa i prašine, zapišavača vremena i lokalnih smarača klinki iz kraja… itd.

A Leticija je onako baš – baš volela da ga popuši. Kad se ona baci i sobali na tu stvar, to je groktalo i ciktalo i coktalo, skvičalo i mljackalo ko šareno svinjče i brbljalo s punim ustima, tako da… je mene ekstra nerviralo. Al morao sam da trpim, zarad mira u kraju. Valjda je nedugo potom i nastala poznata rečenica: “Ćuti i puši!”. Ne znam kome je prvo popušila, ne sećam se, al sećam se samo da smo svi posle par dana bili dole izujedani, što je bilo zajebano kad treba da ga držiš u ruci dok zapišavaš parkirane automobile ispred zgrade…

E, jebaga*, preterah s ovim postom po dužini, al ovaj mi je jubilarni, pa mi se oprašta. Zato nema ni sliku. Sledeći put: Šta sve ume da ispriča Leticija s punim ustima, a možda i o očekivanim prinosima kasnih useva i voća u 2008. godini… ko zna?