Kad napišeš post i u njemu pomeneš Atajlo, onda momentalno dobiješ 85 komentara na postu, i taj dan si naje*bo ko žuti, i nema da radiš, i ima samo da trčkaš po blagoju i odgovaraš na razna potpitanja, sa ili u vezi satajlo. Poučen ovim iskustvom, u ovom postu Atajlo se nijednom neće pomenuti, pa makar se sad ovde lično pojavila i rekla: „A kakav je to moj korak? Šta čekaš? Zašto si, kad uguglam "Atajlo" svudasvudasvuda ti? Je l' ona baba bolovala od narkolepsije'? ...A "slepče" je upotrebljeno zbog odgovarajućeg smajlija. Ne mislim da je Hogi slepac.” Toliko o Atajlo, koju danas, dogovorili smo se, ne pominjemo.

O čemu sam danas hteo da vam pričam? O tome, koliko je za svaki kreativni rad inspirativan i bitan pogled kroz windows, bilo da je to iz kuće, ili sa posla. Windowsi, osim što služe za bacanje “Crvenih banova” i X-100 romana na ulicu, pa provetravanje od fasta, osvetljavanje, istresanje mrva i pikavaca, lep pogled i sl. igraju značajnu ulogu u životu svake kreativne ličnosti (kakva sam i ja, o bože, koliko skromnosti!); oni mogu delovati na stvaraoca inspirativno ili depresivno. Ovo je moj slučaj. 1. superinspirativni pogled iz stana, i 2. extrainspirativni pogled iz ofisa. Strašni sud i Božja kazna...

Eto, gotov post i bez pominjanja Atajlo, kako obećah... a kad ja nešto obećam, moš’ to mački o rep...