Post radi posta...

Dakle, vako: ovo je Sladja  poštarka iz one stuckane i sprckane poštice na medaku III (nedaleko od skayeve i webmanove zgrade). sladja, a oma ispod mene...
Ona radi isključivo na upisu Dinkićevih Besplatnih Deonica (u daljem textu DBD), pa ako neko (exeru, portose, u šta gledaš...!?) još nije upisao navedene DBD, neka požuri, jer sladja postaje neurozna. zbog vrućine... i zbog crkavanja njenog Air MAX ventilatora. bre.

aham!? ako se do večeras ovde dole ne otvori i mala sličica sa vespom, idem da subijem...

...eh, Dadov, eh... puste osamdesete! :(

Sam vam pričo o onoj trešnji na uglu Bregalničke i neznamkoje, što ima visoko deblo pa je niko ne može sa zemlje da dohvati, a svima iz ulice blam da dovlače tolike merdevine, pa da brste? Ma jesam, pričo sam, sećam se da je tečin mali bio zainteresovan da brstimo, samo ne znam kako da’s popnemo... Slikato u petak kadsam išo s’posla... Vreme je!

Malopre mi na teveju na evrovisionu ljulja mala iz Armenije, pa kad me šlog nije strefio ovako smaknutog... a sad mulja ova Ukrajinka, jbt*, kako da kucam post, jesvido crnjane crni tečin... kako to zanosno...!*“#$ (nastavak) A na placu do moje kuće crna Leposava oštenila petoro il’ šestoro, neznam nija, nikako dagi povatam i izbrojim, jer kadse slikaju vazda neko zbriše iz scene. Nikako da utrefim pun Performans... a lepi su ki Upis!

Narode, nosi i spašavaj ove male slatke živuljke, odneće ji Šinteri! Greota, jelda? Adresa od kučići samo na PePe. Aiiii, ljudi, ajme poljakinje, moš s’njom d’omlatiš beton! bem ti *eurovision... i otpeva i jelena tomašević, onako baš baš, i bi veliki vatromet nad beogradom...

da glasam Armeniju ili Ukrajinku? 

 
Ovo je Ramiza, zna je Ekser, zna je i Sky Seeker. Došla malopre i donela mi gaće. Fasta mi. Poslen ću vam pričam šta je i kako je bilo, čim dobijem novi веб цоунтер. Da ne zaboravim, veoma važno: vido malopre bubu e.! ej, vidoje, sove oči!

A u postovima će pišemo novelu:
“Atajlo dolazi skišom”.

Kad napišeš post i u njemu pomeneš Atajlo, onda momentalno dobiješ 85 komentara na postu, i taj dan si naje*bo ko žuti, i nema da radiš, i ima samo da trčkaš po blagoju i odgovaraš na razna potpitanja, sa ili u vezi satajlo. Poučen ovim iskustvom, u ovom postu Atajlo se nijednom neće pomenuti, pa makar se sad ovde lično pojavila i rekla: „A kakav je to moj korak? Šta čekaš? Zašto si, kad uguglam "Atajlo" svudasvudasvuda ti? Je l' ona baba bolovala od narkolepsije'? ...A "slepče" je upotrebljeno zbog odgovarajućeg smajlija. Ne mislim da je Hogi slepac.” Toliko o Atajlo, koju danas, dogovorili smo se, ne pominjemo.

O čemu sam danas hteo da vam pričam? O tome, koliko je za svaki kreativni rad inspirativan i bitan pogled kroz windows, bilo da je to iz kuće, ili sa posla. Windowsi, osim što služe za bacanje “Crvenih banova” i X-100 romana na ulicu, pa provetravanje od fasta, osvetljavanje, istresanje mrva i pikavaca, lep pogled i sl. igraju značajnu ulogu u životu svake kreativne ličnosti (kakva sam i ja, o bože, koliko skromnosti!); oni mogu delovati na stvaraoca inspirativno ili depresivno. Ovo je moj slučaj. 1. superinspirativni pogled iz stana, i 2. extrainspirativni pogled iz ofisa. Strašni sud i Božja kazna...

Eto, gotov post i bez pominjanja Atajlo, kako obećah... a kad ja nešto obećam, moš’ to mački o rep...

Važna napomena: ovaj post može poslužiti deci za lektiru.

Mnogi sa blogoja odavno znaju da se godinama bavim grafičkim dizajnom, pa shodno tome, normalno je i da sam se u životu sreo sa dobrim brojem književnika, više ili manje poznatih, više ili manje priznatih. Odmah da kažem, od “poznat” do “priznat” razvukla se dalape harmonika, al’ nebitno je za ovu temu. Za mnoge od obe navedene “fele” radio sam total grafički dizajn, a tek za retke – samo koricu.

I život se kotrljao svome ušću, saradjivah sa mnogima, redjaše se i korice (…broja im ni sam više ne znam) sve do pojave (i za današnje vreme) onog čudesnog, svetski poznatog romana “Na Drini ćuprija.” Maštario sam o tome kako bih ja grafički tom romanu prišao: sa kojih sve tačaka, sa kojim likovnim izrazima, kojim motivima, kojim tehnikama… Danima sam i mesecima skicirao; nabacivao sve novija rešenja, konsultujući se sa kolegama i koleginicama iz struke. Padale su brojne diskusije, novi predlozi, i kritike svih vrsta. Imao sam skoro sasvim uobličenu, za malo pa gotovu ideju, ali…

…onda, iznenada, vraćajući se iz sela Lipnički Šor, udarih prečicom ka Mačvanskom Pričinoviću, te Bitvenom Gredom preko Arsenovića šuma, s one strane bare Kalovice, i probijajući se kroz šibljem zaraslu šumu izbih na neku čistinu i tu mi se dah preseče. U susret mi je dolazila prelepa tamnooka i crnokosa devojka u kupaćem kostimu (…zaboravih reći da je bio avgust) njišući zanosno svojim…

– Kojim dobrom, Ivo? – ote mi se prvo što zaumislih u tom času.

– Ma kakvo te crno dobro snašlo, Sabahudine crni dizajneru, pobegla mi luda Šarulja i sad je ziher u Misojčića detelini, a ubiće me taja ako se preje’ i crkne! – reče to u dahu, vrlo šarmantno i ljupko njišući, zamače u…

Toliko za ovaj post o romanu “Na Drini ćuskija” ili kako se već vika, a sledeći put, što bi reko moj drug Portos, možda, o tome kako sam igrao glavnu ulogu u filmu “Журката на акрепите”, poznatog makedonskog režisera M.T.

khm...?