Septembra 1988. u robnoj kući u Aradu, merkam ja neki zeleni budilnik, a veker jedva malo manji od onog na Sahat kuli, moš’ vola ubiti njime, a prilazi mi mlada, zgodnjikava prodavačica u nekom crnom miniću i očima, pa rukom, daje znak tipa: “ne, ne taj... ‘amoder, dodji, da ti pokažem bolju robu...” i ja, naivni umetnik početnik, podjem za njom, ne sluteći klopku, u magacin. Kako je zatvorila vrata, tako je dvaput zavrnula ključ u bravi, naslonila se ledjima i dupetom na ista, zgrabila me i prigrlila tako snažno, da sam pomislio: jebote, saće magacinski da izginemo na stojaka, u tudjini, tamo daleko, daleko od mora... I poče da me skida, al’ ne baš od rajsferšlusa, kako sam mislio da je Protokol, nego me lapi za crnu majicu sa zlatnim slovima: John Player Special, kupljenu (gotovo za džabaka) na Zelenjaku samo za tu priliku, tj. za enkratno uporabo što bi rekla slovenka micuki, pa cima li cima, da je skine s mene, u tom trenutku, još uvek živog.

Sve se odigrava u sekundama: iako uhvaćen s nogu i zatečen, shvatam, naknadno, da je ipak u pitanju samo trampa, tj. stara dobra robna razmena, tipa: “Iz Glupog u Šuplje”, ali nema se kud, pristajem (jebeš majicu, ionako je 110% sintetika i letela bi s mene u kantu već u prvom parku...) al’ kako je zadigla suknju i krenula ka gaćicama, bljesnuše oni beli bataci i pre no što mi mrak sasvim pade na oči, ugledam: Nuto qurtza, vidjaj pocepanih čarapa!? E što mene neki detalji mogu da izdegutiraju, pa to na svetu nema: ono što se od mrežastih čarapa na devojci moglo videti jedva malo iznad kolena, to je bilo celo i bilo je i oku i bogu ugodno, ali ono iznad kolena i u predelu Raja... plač majke bož’je. Sve nešto poraspadano, pa priheftavano i fircano raznokojim koncima svih boja i vrsta... I puče mi živka: ma nećeš, Sabahudine, karati sirotinju, pa makar to i sama tražila, i makar kol’ko bila tačna ona narodska – “Što se natrći, to se i naguzi!”...

U to vreme, priznajem, bio sam nezreo muškarac (Spes, obrati pažnju!) i meka srca, ali tvrda Qurtza. Sad je obrnuto, sazreo sam...

Nepunu godinu kasnije, decembra 1989. rumunskog predsednika Čaušeskua, sa sve suprugom Elenom, postaviše vojnici uza zid i raspališe rafalom po njima. Zlobnici kažu da je u tom trenutku Rumunija bila bez jedinog jedinog dolara spoljnog duga, al’ meni je to bio nauk da par godina kasnije pocepam svoj pasoš i nikada i nigde više ne odem iz Srbije, jer... gde god odem, izbije neko sranje...

Sledeći put ću, verovatno, pisati o tome kako sam podelio Češku od Slovačke, il’ možda: Kako sam započeo rat u Hrvatskoj, a dotle, pardoniram, došla mi Bilja na puš pauzu, pa shodno tome, naravno, razumećete jednu zrelu mušku potrebu da...