Šalio sam se za naslov, nema ovo veze s tim, nego: jebeš i ovakav post. Život mi se umoljčavio, pa zaudara i tukne k’o onaj bezimeni lik iz trolejbusa (29-ka: medak-stud. trg) od kojeg skoro svako jutro dobijam triper na mozak. Strava od mog dosadnog života... A taj lik, o kome bih reč dve, neodoljivo podseća na one njujorške klošare što guraju kolica drpljena ispred nekog supermarketa, i u njima voze sav svoj život i imetak. Baš na takve...

E, al’ ovaj „moj“ lik iz trole 29 je spejalan slučaj. On u ruci drži samo Bibliju. Udje, sedne, šatro otvori Bibliju i krene da urla delove Jevandjelja po slobodnom izboru; malo otud, malo odud, ni glave ni repa, pa izmedju „lekcija“ promuva i ovo: „A sačuvaj nas Bože nečastivog, side, pedera i lezbejkiiii... Amin!“ Bisa se, ali uopšte ne razume u Bibliju, a ja ponešto i nabadam; pa na kraju, završih nekada i onu Dopisnu biblijsku školu (centrala Rakovica) te stekoh i tu Diplomu, pored one: Omladinska politička škola – Zvezdara... Al’ nisam o tome hteo, nego o mirisima.

E, taj lik, taj tzv. raspop, isposnik, jebem li ga, šta-li-je, ne da bazdi, nego tako zaudara na prokis’o kiseli kupus, na nešto crknuto još lani, da u troli ostaje jedva polovina putnika, onih najhrabrijih i najizdržljivijih. Ostali strče, na vrat na nos, pa čekaju sledeći prevoz. Bog te! To videlo vode i sapuna nije, a odeća na njemu, verovatno obučena pre par godina, skidana nikada nije...

Nevezano za temu (koje ovde i nema) setih se kako smo mi, klinci sa Dorćola, imali jednu svoju igru: pišanje u vis i dalj. Tada smo imali po 7-8 godina; neki smo bili prvi, neki drugi raz. o.š., a poneko i stariji bivao bi medju nama. Ovako se igralo: nasloniš se na zid ledjima. Napraviš korak od zida i okreneš se ka zidu. Tu povučeš crtu. Vrhovi cipela ne smeju da dotaknu crtu. Crta je Zakon! E, sa te crte, pišamo i gadjamo komšijski zid, a cilj je da dobaciš do zida i što više. Onda smo najbolje „rezultate“ podvlačili, tj. urezivali crepom. To je bio Zapis. Nešto se kontam: kada bi se sad, kojim slučajem opet okupili, isti mi, nekadašnji dorćolski klinci iz Uzun Mirkove, pa probali isto, al bi bilo kolektivnog zapišavanja cipela...

Kad već pomenuh onog raščupanog lika iz trole 29, usput se setih kako sam prošle godine, u tramvaju broj 7, u rano jutro, sreo jednu bivšu koleginicu, sa cvetom u kosi. Nije to bilo baš cveće u kosi, al’ jeste granje, trnje, lišće i koješta još, što se našlo u parku, na zornjaka... Jbt. ja sagao glavu, ma šta... skoro se zavukao pod sedište, samo da me ne vidi i da mi se ne javi... O, blama! I tako... živucka se...