Ponekad nemam snage da nastavim dalje! Nisam jaka, slabić sam, i mrzim sebe zbog toga! Užasava me pomisao da bih mogla da izgubim voljenu osobu, i tada imam osećaj da se svaki atom moga tela raspada, i da ništa više nema svrhu, jer ne mogu da se pokupim. Teško je izgubiti voljenu osobu...Vreme leči rane, verujem u to... Ali šta dok ne prođe to vreme??

Mislim da ne bih preživela da ga viđam posle raskida, ali to je neizbežno, malo naselje, sigurno ću ga sresti! Moj najveći strah je gubitak njega! Kako vreme prolazi razočarenja su neopisiva. Posesivan, ljubomoran ima neke stavove ko da smo u dvadesetom veku. Poštujem njegove odluke ali ne i on moje. Ponekad se pitam da li mu dovoljno značim, nema strpljenja za   mene. Mislim da bi me raskid uništio!!! Samo ne znam kako da prebolim!!! Put do zaborava je veoma težak, put kojim ne smem poći!!! Često se dešava da ne mogu da izdržim njegovo ponašanje prema meni i prebacivanja koje nemaju nikakvog svisla, ali nemam hrabrosti da raskinem!!!!Ta ljubav koju osećam prema njemu me prokleto vuče i oprostim, uvek ja! Ne mogu se szprodstaviti tom bolu i krenuti dalje, jednostavno ne mogu!!!