Nepoznate staze koje vode ka beskrajnim zivotom.

13.12.2010

Ciklama

1.10.2010

Prvi dan oktobra.

Magija hladnoće nas tera da se ušuškamo u naše ćebe i da više ne mrdamo iz kuće. Kao da me teraju u plač crni oblaci iznad nas i kiša koja se polako sprema da padne. Ali..mislim da nije to razlog zbog kojeg bih zidovima svoje sobe pokazala svoje emocije. Opet sedim sama ušuškana u uglu. Opet osećam miris hladnoće, tišina peva i vrti se oko mene. Hladni prsti mi polako dodirnu lice, krv mi u telu vri, osećam to, i kao da na pragu čujem tvoje korake. Sklopim oči i krenem na neke nepoznate, beskrajne staze koje vode ka ljubavi, sreće i beskrajnog života. Negde iza sunca, iza šarene duge, negde na kraju sveta. I onda mi se pred očima stvara tvoj lik. Taj očaravajuci osmeh, oči boje trulog kestena, tajanstveni pogled i čirokana boje...krvi. Približavaš se meni i volim način na koji koračas. Volim tvoje pokrete koje nose neku tajnu.Gledaš me čudno i dovoljan je samo jedan pogled da osetim kao da mi se noge preseču. Pružaš mi ruku, pokušavaš da me spasiš. Bacam pogled na tvoje ruke, deluju meko. Ali..sekund je treblo da odmah nestaješ. Zašto mi uvek radiš to? Ni sama ne mogu da shvatim. Dođi, uzmi me. Pokazaću ti šta je ustvari život, da li ćes da mi dozvoliš to? Da li će tvoja tvrdoglavnost da mi dozvoli da te usrećim? Reci mi, želim da znam. Duša mi je mrtva, moje papirno srce krvari, ali takvo kakvo jeste znaj da samo tebe voli. I sad želim da tonem duboko u san i više nikad da se ne probudim. Da li ćeš pokušavati da me probudiš?