RAW - SOIL - BlogOye!

Da li iko zaista ima pojma koliko je bitan sopstveni prostor?

To može da bude sobičak 2x2 ili 10x veći, kako god, ali ti znaš da je to tvoj prostor, tvoja četiri zida, gde možeš da odeš kad god poželiš i povratiš izgubljenu snagu i koliko-toliko nadogradiš nerve koje ti okolina nemilice i svakodnevno secka.

Taj prostor može da bude i iznajmljen, ne mora čak ni da se vodi kao tvoj u papirologiji. Ti ga održavaš i samo ti tu boraviš. Tu je tvoj miris, tvoje stvari koje su složene ili razbacane po nekom sistemskom haosu kome samo ti znaš poredak.

Zamisli da to nemaš. Zamisli da, kada se osećaš najiznurenije, najumornije, frustrirano van svake mere i granice i samo želiš da budeš sam sa sobom, negde privremeno odsečen od iritantnih humanoida, to ne možeš da ostvariš jer prosto nemaš taj prostor. Čak ni 2x2. Ništa.

Jasno, imaš porodicu, neku, takvu kakva je. Imaš prijatelje koji će uvek biti tu za tebe. Možda imaš i nekog friend with benefits. Ali ti u datom trenutku ne želiš da budeš u njihovom društvu i da sa njima deliš energiju i konverzaciju jer si u minusu, a budimo realni - ništa nije džabe.

I zamisli da tako funkcionišeš godinama, bez te jedne, naizgled minorne stvari, a koja ti je zapravo preko potrebna. Do koje granice može da se napreže tvoj organizam pre nego što počne da puca po šavovima? Do koje mere tvoj um može da odmereno procesuira situacije pre nego što ti sve prekurči?

I šta se dešava kada shvatiš da si prešišao granicu svoje izdržljivosti i da nemaš pojma šta te to drži tako fascinantno stabilnim? Tvrdoglavost? Inat? Neka viša sila?

Ali ništa ne traje večno. I boga pitaj da li si uopšte stabilan.

A ti i dalje gaziš napred dok Mašinerija odnosi najlepše komade tvog bića u nepovrat.

I onda dođe neki napičeni, popio-sam-pamet-svetu kurajber (potajno teško iskompleksiran, ali psst) i počne da te osuđuje što si groteskno sarkastičan, hladno praktičan i nedajbože bezosećajan (i nedajbože religiozno indiferentan!). I kako, zaboga, može da te ne interesuje neravnopravnost rasa, polova i seksualnih orijentacija?!?

Naravno da te interesuje. A ponajviše globalno zagrevanje.

Onda dođeš u situaciju da naletiš na neku napaćenu dušu istu ili sličnu kao ti, a koja, naravno, od tebe očekuje da uneseš živost i raznovrsnost u vašu "konekciju". Šalje ti mentalnu poruku "Ja se bojim da se otvorim, znaš... Potrudi se malo jbt!", a ovamo je sve OK i sve je do jaja. Taman posla da ti kreneš da se povlačiš, iako u tebi sve vrišti "UMORAN SAM, SAMO ĆUTI I BUDI TU", ali naravno to nećeš reći jer istog momenta kada priznaš da ti je neko potreban, naleteo si na tanak led.

I naravno, posle svih onih promašaja gde si svoje srce postavio kao pikado tablu na izvol'te, držiš se bezbedne udaljenosti. Džaba ti bilo - ono malo što je ostalo u tebi i što te iole čini ljudskim bićem, ovog puta mora da se zasluži. "Prema tome, srećo, i ti se malo potrudi", mentalnom porukom i ti odgovaraš.

Ali retko kad, pa skoro nikad, nailaziš na pozitivan odgovor. Sledstveno tome, vraćaš se na prvobitan, poznat teren - vetrometinu, koju bezbedno gaziš i zadovoljno mrziš.

A najbolje je, zaista, taj svoj "prostor" naći u drugoj osobi. Jeb'o prostoriju i zidove kad neko konstantno može da te nosi u sebi i čuva k'o malo vode na dlanu.

Međutim, što bi moji drugari rekli - life is a bitch and then you die.

Uzdravlje.