avatar

Coveculjak (II deo)

9.10.2010, 23:51
Кроз плафон који је прокишњавао падале су капи кише које су гађале оно исто место ђеле. Капи су постале скоро лепљиве, ал он не примећује надражај бола ћелија и нерава на кожи јер је презаузет. У својој колекцији имао је судију и његову жену, политичара и његову љубавницу, жену без статуса, полицајца, молера, аутомеханичара, скретничара и певачицу, гумца и глумицу, уцитељицу и папучара, Ивицу и Марицу, Марију и Јосифа, Адама и Стеву...готово људе свих професија, најбоље примерке своје врсте. Заклео се једном да ће се пробудити без тих тамних кругова и непроспаваних ноћи, миран и спокојан, скоро као мртав сахрњен. Капци га не слуђају, не може да их отвори, ал он споља осећа како их гризе тама. Урадиће то у петак. Човечуљак спусти главу ка једном полуисписаном лису папира, који је лежао на нешто мањој хрпи листова. То је била његова читуља. Мастиљаве речи потрајаше још само секунд, а онда као у дечјој игри, без ,,хокус покус“, речи замени облик попут огледала, док је Шовешуљак гладао у место где је требала да буде његова слика. Лик још једном упре поглед ка Творцу, Творцу који није ни сам знао да је Његова Творевина, а као такав Дело изнад Делаоца и чинило се да га све то баш много и не интересује, све док се забавља креирајуђи други свет у коме ће личносима управљати према свом нахођењу. ... ,,Све као да је било истина, све те речи слуша али њега нема, Сат је стао сумрак око нас, склопи очи јер се дуга ноћ сад спрема“... Творевина која га је идаље сањиво гледала, чекала је да Тврац већ једном оде...
objavio/la psihomehanicar kategorija: | (8) Komentara | email this post