U poziciji da se povijam u pravcu oluja, a da moja, initimna oluja, ne ode nikuda, odbijam da vladam veštinom nemuštog jezika u trenucima kada životinjski strah upravlja licem pod maskom kojim zaklanjaš odvratno licemerje i tovar moralne slabosti. Pred nakaznim licem koje bešćutno šamara svoje, ali i tudje, rodjene dok, zbog sebe, u drugima ne primećuješ u šta si ugazila, dišući smrad na pogana usta. Jesam li nehotice od sebe načinila tvoje magično ogledalo kroz koje prolaziš u bolji svet?! Sigurno. Dozvolila sam ti pravo na laž. Zato su mi tvoji prsti ostavili nezasluženi crveni trag na obrazu. A TI nisi moja potreba. Niti si moj izbor. Ti si iskonstruisano prokletstvo davnih dana koje se sapliće i slepo tetura ljudskim dušama na koje sujetno, obnevidela, naleće. Avetinjski glas s kojom se sudaraš po sopstvenim oronulim ćoškovima u trenucima istine o sebi. Zagadjuješ mi krv infiltrirajući se u krvotok kojim te pojim. Kao da bi te bilo više da mene nema??? Računaj na to da mene nema. S dubokim naklonom podsmeha sklanjam ti se u stranu i prepuštam sve rupe obrasle trsticima. Svoje poruke rasadi svuda u vidokrugu, možda ti bude lakše, ako ne jasnije, da su u „cara Trojana kozije uši“ i da to nisam izmislila ja. Likuj dok imaš pred kime i dok se do kraja ne odelje svirala i ne odsvira melodija kojom se uljuljkuješ u puste konstrukcije o veličanstvenosti svojih izbora. I da vidiš čuda, uopšte nisi jedina!