8.11.2008
ПОСТОЈЕ ТАКО ЉУДИ
Постоје тако људи којима ништа што је добро није довољно добро да би то прихватили као своје и универзално добро. Као по правилу, такви људи имају у свакодневном животу и суживоту са другим људима страховиту потребу да све што дотакну или погледају подвргну критици свог суда који, опет и најчешће, никоме није ни битан. Живимо брзо, проживљавамо још брже и не примећујемо ''дежурног негативца'' који нас са стране посматра неспособан да са нама појури али итекако вољан да нам подметне ногу. А онда, када се разбијемо, причаће нам како ето сви данас некуд јуре а сто пута је он рекао, не једном човеку, да не треба јурити јер се може и пасти.И, ето, био је у праву, закључиће победоносно, гледајући како нам тече крв из разбијеног носа.
Отац ми је говорио да се бојим таквих људи, не због њихове способности и супериорности надамном већ због њиховог комплекса ниже вредности. Они нису способни да нешто паметно ураде али те могу квалитетно оцрнити и у црно завити. Сократе, говорио ми је отац, ако желиш миран и срећан живот не говори будалама да су будале, завидљивцима да су завидљивци, искомплексиранима не указуј на комплексе; и сами знају какви су. Ако њих добијеш за непријатеље, нећеш имати мирног сна , нећеш ићи мрачним и непознатим улицама али ће те људи поштовати. То није Божји дар већ проклетство, сине.
Али ако ме не послушаш и ухватиш се са њима укоштац - подиже отац десни кажипрст и веђе - нека та борба буде мудра и беспоштедна.Нажалост, сада већ знам гледајући те, водићеш је цео живот.Мислиш ли да то вреди целог живота?
Погледао сам га:
- То шта ја хоћу нема везе са мном, рођењем ми је дато и повлачења нема...
Зачу се куцање на вратима и отац ме погледа:
- Долазе будале, сине. Дочекај их спреман.
- Спреман сам.Одавно.

Da...takvih na pretek i chovek uvek mora biti na oprezu..hiljadu puta sam dolazila u situaciju da zbog takvih, zastanem pa pochnem da preispitujem samu sebe i svoje odluke.....Pa mislim ,ko je ovde lud ?
istina... najbolje je biti dobar sa svima. dobrom chini i dobrom se nadaj.
Ponekad se ljudi nekorektno ponašaju iz pogrešnih uverenja ili predrasuda recimo pa im je dovoljno samo ukazati na to da bi promenili stav i na to uvek treba misliti.
Неки људи мисле ако све критикују, уздижу себе. И сами верују да су бољи паметнији, способнији од других. Људи им се смеју, причају о њиховим глупостима, а они срећни што су популарни.
Људска глупост је чудна, дође кад се најмање надаш, а налазиш је код људи за које никад не би рекао да је имају.
Још гора је завидљивост. Завидети другима на успеху, зато што си лен и неспособан, стварно је безобразлук. Лакше је причати приче, него нешто корисно урадити.
Посебна врста су глупи људи, њима не вреди ни објашњавати, нити се убеђивати са њима, као мазге стоје очекујући да им сви одобравају. Ако су мушкарци, хвалишу се успесима код жена, а а ко су жене, хвале се својом фенси гардеробом, успешним мужевима, и генијалном децом.
Anti-protivni ljudi!
Uverila sam se da postoje.
Šta god im uradio, rekao, predložio, uvek su u gardu, spremni da odbiju. Možda ih je život načinio takvim, neshvaćeni od okoline, tragaju za nepostojećim idealima. Braneći se od svega i svakoga, idu u krajnost ne prepoznajući ni prijateljski gest, plašeći se da ne daju nešto što možda i nemaju.
Mislim da niko nije dobar, ni loš, jednostavno ga tako vidi okolina. Ljudi ne vide svoje mane, zavide nekom na nečemu što je stekao mukotrpnim radom, preziru tudje uspehe, smatrajući da je njima nešto uskraćeno.
Svi mislimo da smo dobri, da samo trenutno nemamo sreće.
Nikad nisam ja kriva, nego NEKO, tamo. Boriti se protiv sebe, najteže je, to je unapred izgubljena borba.
Ne osudjujem zavidljivce, ljude koji žele drugima zlo, lažne prijatelje. Ne, ne osudjujem ih, samo mi ih je jako žao.
Vredi porovesti ceo život u borbi, ako se ima za koga boriti. Neki put ne možeš pomoći onome ko ti ne veruje, ko u tebi vidi samo pretnju.
Svi smo ponekad zavidni. Sećam se prijateljice koja je ispit položila na sreću, učeći nedelju dana. Ja sam bubačila tri meseca, dane provodila u biblioteci, ušla u srž materije, i na kraju dobila manju ocenu nego ona. Nisam svetica, bila sam ogorčena na sudbinu. Zavidela sam joj što je tako pametna, mislila sam da sam najgluplja osoba na svetu. Da se razumemo, ispit nije bio težak, mogla sam ga smandrljati.
Strašno je biti glup. Upoznala sam devojku koja je sve učila napamet, kad bi je zaustavio profesor, od njenog verglanja naučene materije nije ostalo ništa. Meni je teško i pesmicu da naučim napamet. Ne znam koja je od nas dve glupa, jedna jeste.
Nikad nisam upoznala zlobnog čoveka, ni ne želim.
Ne volim kad moram biti na oprezu u kontaktu sa ljudima. Volim ljude u koje mogu odmah imati slepo poverenje. Malo ih je.
Не знам зашто се није потписао мој коментар, али коментар писан ћирилицом, послала је Долорес
mene nitko nije spremao na takve ljude pa sam učila iz prve ruke i u jednom trenu zaboravila i izbrisala naučeno...ne žalim ih,ne prezirem ništa...samo volim onaj dio ljudskosti u njima ali me se ne dotiču , malo smetaju kao nove cipele ali ništa više...
Ostavi komentar