Arkadia

Dok prevrtah tada po glavi, jesam li spakovala sve knjige neophodne za neki od dana u nedelji petog razreda osnovne skole,snevah da kad napunim dvadeset i petu godinu postaću zrela i završena osoba,baš kao domaći iz matematike.Baš mi se žurilo,svo to hormonsko previranje,ciljevi zamagljeni osećajima što trepte poput svetlosti na izlasku iz tunela,sve je to tražilo brzinu ispunjenja kroz rast i iskustvo koje te mami u sutrašnje šanse uspeha i neuspeha.I evo... ProŠlo je vise od dvadeset pet godina,a od one punoće i celovitosti što je trebala da me sačeka ni traga.Kao ni mojoj naivnosti mladosti što verovaše da nam pripada bilo šta bez muke i znoja duše.

I umesto da idem pravilom očekivane linearnosti,trudim se iz petnih žila kako bih povratila trzaj radosti životu koji se tako umilno često okidao u neuronima mog detinjastva i bliskom ,neposrednom prisustvu Boga.Kao i uvek zakoni prirode neumoljivo svedoče kako je svrsihodno teže praviti red od haosa nego obrnuto.A čini se da baš to radimo,puštamo sve nemire i strahove da lutaju i šire vest o zameni teza,da sve je važnije od ljubavi one koja zna da jeste, jer je radost i dobro u sebi i oko sebe. Kako li samo ljudski stvor stigne do momenta kad poveruje da može bez autentičnog cilja,svrhe sejati dela u smenama dana i noći?Valjda se tada okrenemo i najjasnije nego ikad u životu shvatimo, da ni jedan trptaj oka nije bio bez razloga,a svest o tome da svaki sledeći je tvoja sloboda i odgovornost,čini još jedan u nizu beskonačnih čuda i darova koju nudi da otkrije otkucaj impulsa u grudima.A ja ću nastaviti strpljivo da ih sačekujem otvorenih vrata kao i srca...Možda radost opet nastani prostore moga postojanja kojim sam darovana nedostojna...

Kao dete sam obožavala da čitam bajke.Ne zbog princeze i princa i ’’happily ever after …’’.Više je bila u pitanju čvrsta ubedjenost moje mašte da nema granice i da je čudo jedina sigurna stvar u svemu.I u svemu sam tokom života tražila ta čudesa života.Da li su to plave starke koje nekim ’’trikom’’ stižu pravo iz Amerike po super povoljnoj ceni u jeku  mojih pubertestkih dana  do snova u kojima mogu saznati od roditelja ’’šta i gde ’’ nakon smrti.Ok možda je kumovala i činjenica da se tabam i dalje sa decom iz osnovne škole za najbolje mesto u bioskopu kad se daje  neka naučna fantastika, kao i to što i dalje imam noćne more o invaziji vanzemaljaca tokom svih ovih godina.I uvek je scenario isti, samo se skafanderi menjaju.Naravno ja uvek pred kraj sna smislim caku kako da se odupremo kao vrsta ali sad češće u žaru borbe gicnem nogom voljenog mi supruga, koji grlenim glasom u 3 ujutru objavi da će po kratkom postupku i mene i vanzemaljce ako ga još jednom ’’probudimo’’ iz sna. Ujutru me  nakon mučne borbe za opstanak čovečanstva pogleda u stilu ’’voljena lujkača’’ ali verovaće on, pitanje je vremena.I to je jedino što je ostalo od svega toga bajkovitog koje me je iskovalo za svet u kome niko ne veruje u ’’srećan kraj’’…Ipak u pričama te uvek spasi neka mudrost i vrlina koju moraš osvojiti u sebi i oko sebe.Shvatila sam da pod hitno moram to učiniti i u svojoj autorskoj bajci kojoj evo ispisujem trideset i prvu stranicu ove godine.Da vidimo svi elementi su tu,princeza,princ,sile tame i sile dobra u večnoj borbi,još samo jedna neophodna stavka.Ma imam je samo povremeno skrenem pogled sa osvetljene staze na mrak  u kome sijaju stvari kojih se plašimo i koje ne znamo, i tada se čini da je nemoguće.Da je vreme bajki gotovo.I onda se dogodi čudo! Uvek po pravilu i uvek na vreme.

-Izgubili smo se!

-Nismo!

Nastavljam da hodam po brdima ’’negde u Srbiji’’ jer nam je ljubazni i sumnjivo duhoviti čovek u manastiru rekao da na vrhu brda tj nekih 15- estak minuta hoda,postoji napušten mali čudesan manastir.Meni dovoljan okidač ’’čudesan’’ ,a voljenom činjenica da će videti sve ono što ljudska volja i vera može i mora osvedočiti u svojim traganjim za Bogom makar nam oticale noge od pešačenja i izvesne mogućnosti da se gospodin šali sa nama.Evo ga!Konačno!Trčim ka vrhu brda i nalećem na…gaće i satelitsku antenu?Nemam srca da mu to saopštim rezigniranim dranjem dok hita rumen od plus beskonačne topline planinskog sunca te krenuh nizbrdo da ga obavestim mirno da je vreme da konačno odustanemo posle više od  pola sata.Nakon medjusobnog tešenja da sve ima razlog i što nas ganjaju muvetine od kojih ne smemo da otvorimo usta i što nema manastira,malko više razočarani, podigosmo pogled na oznaku napisanu crvenom farbom po drvetu ’’manastir  Ilinje’’.Mogla bih da se zakunem da je nije bilo kad smo tu prošli pre nekog vremena.Sada stoji tako evidentna i jasna poput sunca tog septembarskog dana.Obradovasmo se i istom  voljom i nadom krenusmo ka vrhu brda.

Sada crkvica, kućerak više, stajala je usamljena i sigurna od sveta.Vrata nisu ni bila zaključana.Ovde si uvek dobrodošao.

Zadovljni silazimo do podnožja,bez reči razmenjujemo poglede pune sigurnosti i izvesnosti u čuda.Ona možda nisu u fantastičnim razmerama Diznijevih filmova ili Andersenovih bajki.Ona su veća od toga,ako podesite tajne kanale u sebi da ih prepoznate i prihvatite.Dovoljno je do poverujete u to dok vas obliva osećaj blaženosti ljubavi dok vam voljeno biće otima teškom mukom obradjen  štap za planinarenje u ime toga što se njegove patike više klizaju od vaših,i što ga sa istim ne izmlatim sludjena od muva koje čekaju minimalan otvor na licu da istraže okolinu mojih usta,sve je to čudo da vam ja kažem.Zato dobro se osvrnite oko sebe,možda je baš taj pasulj u loncu za današnji ručak,onaj pasulj koji će vas odvesti u predele ni na zemlji ni na nebu ili je mesarka možda dobra vila koja vam ne daje bajato meso jer stoji već nedelju dana u izlogu prodavnice.Dovoljno je da verujete, a vaše lično čudo će to nagraditi.

-Ladno sam snimila jedno dete na rodjendanu drugaricine ćerkice i  uhvatila sam sebe kako joj odmeravam razvojna odstupanja!

-Nije to ništa!Ja gledam ljude po ulici i ubedjujem sebe da su svi imali kritično rodjenje!-Odgovara u žaru priče sveubedjeno moja ‘’uvek dama’’ Cecilija.

-A ja? E ja sam bre prala ruke 25 puta dnevno kao mala I kad mi dodje da ih operem I 26-sti ćale mi da da čitam o crvenim krvnim zrncima!-Izjavi sva važna naša Tiha, četvrtina naše družine još iz fakultetskih dana.

Ceca I ja se pogledasmo zblanute, ali prosto njen pogled ponosa na doprinos temi ‘’ ko je više poremećen od nas’’ ne bi istrpeo vrištanje od smeha!

Da, divne su…Na vest o tome da sam napravila prekretnicu u daljem akademskom obrazovanju podnele su sasvim cool.

-Čekaj ti sad tamo kad odradiš master ti ćeš biti sveštenica…?-Upita Cecilija onako gubeći poslednji slog u pitanju.

-Aman,jesi li ti normalna? Kako žensko može da bude sveštenica u pravoslavnoj crkvi!Izusti Tiha, a onda me  tiho pogleda I upita :

-Mislim, jelda da ne može?

-Ma može bre sve, a tebe I Svetlanu ću prve da anatemišem ćurke jedne! Ok,vas dve ste mi prve grešnice koje ću da uvedem u veru, a Gaga je još sigurna, nju ostavljam kao temu doktorske disertacije ‘’black magic woman in pravoslavlje!’’!

-E mnogo si ti bre neozbiljna za teološke krugove, kad te budu kiknuli odatle nećemo ni mi lako jopet da te primimo,imamo I mi valjda oligofrenolozi ponos!

-Hahaha ma imamo, ostao nam na prvoj godini studija kad su preskočili deo o humanosti I etici! A valjda to se ne može akademski nabiflati na ispitu….

-Ajde bre Milice nije baš tako crno…Teši nas Tiha,dok Cecilija baca hejtove na mene u muci znoja svog dok sprema poslednji ispit na studijama.

-Gle nje,ono kao prosvetlila se I pljuj po ruci koja te rani,pusti nas koji još uvek živimo u nadi da će po diplomiranju ,svaka ustanova širom otvoriti vrata I zajedno sa nama učiniti sve nesebične napore da se pomogne našoj deci!-Uskliknu Ceca ko’ da je na polaganju pionirske zakletve,samo ‘’naša deca’’ su sada deca koja se koriste uglavnom za propagandne svrhe onih koji im na kraju krajeva najmanje umeju I žele adekvatno pomoći…

-A onaj deo za popadiju, to ne spominješ!Jo’ naša Milica popadija,oduvek smo znali da će uspeti!

-Ok zekite svom snagom,al’ vam velim, stub srama vam ne gine! Javno ću reći šta je Tiha radila prolog leta,a Cecilija ključna rečenica  za tebe je ‘’ugrožene cipele celog sveta ujedniti se,jer ona je tu da vas pokupuje I porobi!’’

-Uopšte nisam kupoholičarka!-izgovara to dok joj se cakli novi par patika sa zlatnim slovima po njima.

-Ok ma ja vas volim,I ako danas nisam pobedila na takmičenju ‘’čik budi blesavija od mene’’ uručujem ove prljave šolje od kafe Tihi koja je još uvek nepobediva na ovim prostorima!

Smejemo se dok se pobednica udaljava put kuhinje sa ‘’ poklonom’’ I mislim se da za svaki slučaj nabavim knjigu o krvnim zrncima,nikad se ne zna…

Toliko toga treba zapisati,ukrasti od propadljivosti engrama, a svest o manjku prostora za skladištenje sve češća.Možda je do mene,možda uporno sakupljam sve one sitnice koje nemaju upotrebnu svrhu, makar bio to i dijalog izmedju moje strine i strica moga verenika,ili osmehe ''tetkina sunca dva'', kada ugledaju ogromnu bubu kako hrabro potvrdjuje svoje postojanje u dvorištu prepunom ljudi omamljenim mirisom roštilja i momentom  bega od pritiska života.Valjda kad čovek jednom doživi na sebi žig konačnosti i svih onih propuštenih prilika da se sapere novim pokušajem i novom šansom za bezuslovnim dahom ljubavlji kojom poput kamena gradiš hram svega onog što je bilo ,što jeste i što će biti vredno opstajanja u nečijem novom krugu čiji si deo bez obzira na dimenziju vremena, postaneš probudjen bolnom činjenicom da je život toliko veći od tebe i da je uvek krajnje vreme da se odrekneš svakog vida narcizma i prepustiš mu se sa potpunim poverenjem makar bujice njegovih reka koje te nose nemilosno ulivaju u tebe i ono što ne želiš da popiješ.A možda je najveći trik shvatiti da i ne treba čuvati,treba sakupljati bez inventara,bez ''imanja''...samo živeti u mirisu cveta,znajući da je i to dovoljno da bi nastavio dalje...Da li nam zaista  treba cvet ubran od zemlje? I ''samo tvoj'' ? Nek i drugog poraduje,a ti pokloni miris i nekom cvetiću od veštačkog materijala, svejedno je na kraju ako predstava o tome šta on simboliše večno cveta u plodnoj zemlji duše. Da, krajnje je vreme da prestanem sa odmeravanjem prostora, oblika svega onog što naslućujem u sebi, a nazirem u drugima.Svega ima dovoljno, ako ima dovoljno i ljubavi da potvrdjuje i odriče sva pravila matematike kao jezika pojavnog.Želim svu beskonačnost koju zanos vere neobličenu mišlju može da osvoji.A onda ću valjda dovoljno shvatiti svu blagodatost momenta kada u najljućem trenutku moj voljeni stvor skida blato sa mojih cipela jer želi da su čiste i lepe za mene i pored prljavih, otrovanih glupošću reči upućenih njemu.Ljut je i povredjen ,ali te sitne ali moćne emocije ni za trenutak ne krnje njegovu sposobnost voljenja.Ništa od toga ne narušava njegovu skoro savršenu geometriju duše...Čik Milice izmeri to...

 

 

Mislim se, dokle više odluke?!Taman jedno presečem, eto ga novi koren ili cvet.Još dok sam bila klinče, sećam se očevih reči, iako skoro i da nije imao sedih u kosi : ''Kad će ta penzija...? ''Pitala sam se, kako to da je umoran, a život tako prepun iznenadjenja i avantura bajno skovanih u glavi tad sedmogodišnjakinje.Pamtim duge šetnje prepune tišine naših priroda, jer smo jako malo razgovarali tokom tih kratkih putovanja po kraju gde sam odrastala i momente krcate pitanjima nakon istih.Uvek nepokolebljiv, insistirao je na tome da sama nadjem odgovore i da se ne krijem iza izgovora ''tako su mi rekli''. Možda je bio u pravu, ali i dalje osećam breme svake odluke makar to bio i trzaj misli kome ne dam da načme um u pravcima koji se kose sa onim u šta srcem verujem.Verovatno zato i sada pred većim životnim pitanjima, poput onih ''nauka'' ili ''ne biti'' zastanem jer znam ako krenem nema više povratka i zadržavanja barijera pragmatike postojanja.Svašta sam se nešto manje više konstruktivno sabotirala. od pravljenja doktorske disertacije od poslednjeg ispita u ime pedantnosti i odgovornosti znanja do sumnji i indolencije.Tako malo vremena, a toliko grčeva, ekstaza življenja...i prosto nema predaha, od prividno slomljenog srca do nove porodice i ljubavi čoveka čija toplina umeća voljenja teče paralelno sa ushićenjem dok priča o Hilandaru.Da...Sve smo u jednom i kletva i  Božiji blagoslov sa svim darovima i gorkim plodovima.

U Isto vreme uplašena i inatom života prozvana, pred ponorom svakog pada,setim se devojke iz odeljena, slične sudbine, koja je u jako kratkom vremenu izgubila celu svoju porodicu i nakon toga oduzela sebi život.Postala mi je spomenik onoga što možemo, a ne smemo, onoga što jesi na kraju, a na početku ti niko ne objasni da i to mora ljudsko srce da podnese.Stresem se zaista svaki put jer znam da smo nekim putevima duše delile isto trnje i polomljeno staklo pod tabanima i moram se zapitati šta to u nama ili nad nama presudi ko će dalje sa toliko rana i volje za životom što se koprca, a površina konačnog izranjanja toliko daleka...Lepota je u tome valjda što nema samo jedan razlog,već čitavo more bogatstva razloga da se probudiš i kažeš ''ma vredi!''.Evo recimo ovaj poster slika ''Crvene zvezde''.Običan poster iz sportskih novina, a ipak jak razlog da voljeni i ja predefinišemo šta je ljubav.Sad se smejem, ali verujem da oboma u tom momentu nije bilo do smejanja, kad sam izjavila :

- ''Sunce, nešto se mislim, gde ćeš ti sa ovim posterom i ovim navijačkim šalovima iz sedmog razreda osnovne kad se uselimo u novi stan?''-Baš umem da budem pasivno podmukla. Ni on naivan odgovara posve diplomatski :

-''U spavaću sobu naravno, kad ti možeš sa osmejkom i nekom tamo neuro ne znamtijašta knjigom sva blažena da zaspiš, mogu i ja valjda sa pogledom na šampione Evrope?''-Opa,znači tako,mislim se ja, moraćemo grubo!

-''Pa ljubavi nemoj tako, onda ćeš morati da se menjaš za sličice sa ortacima našeg sina jednog dana, a ne bi valjalo da te uhvati išijas dok igraš tapke na stepeništu.''-Već počinjem sebi da čestitam,ipak sve one godine prozivanja sa starijom sestrom daju efekta.Ali belaja, i on je imao starijeg brata i spreman odvraća :

-''Misliš a?Onda ti odmah kreni da vežbaš veštačke zube i heklanu kragnu,jer koliko vidim bakute iz ulaza te kapiraju kao posve ravnopravnu drugaricu,prepoznale drugarke kapacitet i zrelost.''-Dakle...Svi trenuci dubine mi duhovne ,a i njegove ispariše pred ovim vekovnim megdanom.

-''Taaaj poster mi neće ući u spavaću sobu!''

-''Jel? Pa ako nema postera nema ni svadbe!''-Odvrati sav zadihan i crven poput mene u obrazima. U potpunom šoku razgoračenih očiju gledamo jedno drugo nemo i posle nekoliko sekundi počinjemo da vrištimo od smeha.Zagrljeni, krenusmo jedno drugo da ubedjujemo istim intezitetom, ja njega kako je to divan poster samo mu treba promeniti ram, a on mene kako, ipak nije toliko čudno nositi knjige iz stručne literature u krevet i osmehivati im se sličnim žarom kako što sam se smejala na našem drugom dejtu, prepuna pobudjenih hormona. I tako još jedan dan,jedan izbor izmedju smeha i ljutnje,sebe i nas,gluposti i tolerancije i bezbroj dualiteta koji čekaju pojedinačno da se ostvare kroz naše odluke.Gledam u ovo predivno nebo koje ostaje isto,bezobzira koji ga prozor i u kom delu sveta otvara pred mojim okom i čekam da se pojave naše zvezde,njegova crvena ,a moja dovoljno sjajna da pokaže put čak i trenucima tame svemira iznad i u meni.

 

-Izvolite?

-Hvala,evo da moja snaja pogleda neke suknje.

Ko je snaja?Ti bre Milice!Jebote ja sam se skoro zamalo udala!I dok neprocenjivo darezljiva i cool svekrva bira suknje i sta bi mogla obuci na nasoj svadbi, hvatam svoje poglede koji su se prikovali za vrata butika.

-U šta si se zagledala Milice?

Zagledala sam se u slobodu,u napolje,u ‘neću bre da se udajem’!!!!

-Ma gledam kakvo je vreme,nista posebno!

Raste mi temperatura,zar da saznam u nekom butiku sto diluje tursku robu da se udajem,kukuj meni!Znala si ti to dobro Milice,kuješ tu planove, skrivaš od sebe same i sad se praviš luda,ma jes’!

Čekaj bre, u čemu je tvoj problem baba devojko?Joj nisam valjda ovo izgovorila naglas, jer me gleda zgranuto i uvredjeno starija dama sto pokusava da me ubedi i uvali suknje s najjačim argumentom nas obicnih smrtnica,kako nije toliko strašno imati gradju koja nije konfecijska,dok tiho plačemo u sumnjivim kabinama i zaklinjemo se na večnu glad.

Samo da sam otišla u manastir, sve bi to bilo lakse…

-Koji manastir?

E ovo sam definitivno izgovorila naglas.

-Ma htela ja da idem u obilazak, nego idem malo napolje, nešto mi vruće ovde!

-Pa gde ćeš dete napolju ima da te potpuno iskulira košava?!

Odvrati moja futur svekrva koju sam,pored svega,obožavala i zbog updejta u slengu kao i njegovoj adekvatnoj primeni.

-Nista vi ne brinite,taman da vidim kako vam stoji taj sako s napolja!

Pogledaše me obe zblanuto, ali ja svejedno istrčah gonjena unutrašnjim bakljama panike nastupajuće promene.

Ne znam da li baš da krenem da trčim svom snagom negde levo ili desno…Pih ovo Banovo Brdo sve uzbrdica ili nizbrdica,a nije mi baš časno kotrljati se u stilu ‘rolling odbegla mlada’…Zvoni mob!On je!Gle samo kako je uporan, hoće da me navata na foru, kao voli me i tako to!Tu sve cile mile, a vamo kuje kako da me okuje i otrgne od nesvrsishodnog života neudavače!Ne!Nisam ti ja naivna momak,jeste sad kao gledaj ti suknje,sutra će biti kuvaj sarmu ili ti nema crtanog filma’marti misterija’ na Studiju B! Sve sam na vreme provalila!Ma čekaj! A da ovo nije ustvari fora,da se izvrši pritisak nadamnom i onda ja kao puknem i kao neću da se udam i  onda me on iskoristi kao što me upozorila tetka…Čekaj koje resurse to iskorišćava?Nebitno!Oooon je zlikovac!

Sad ćeš ti videti,nećeš ti mene lako preći!

-Halo?Da ja tebe nešto pitam,hoćeš li ti mene bre da ženiš ili ne?

Izgovoreno perfektno pretećim i kao ‘sve ja kapiram’ glasom.On ćuti.

-Ljubavi naravno da hoću, samo sam hteo da vidim jel ti hladno, nisi se dobro obukla…

Opasan mali,kreće sa teškom artiljerijom!

-Što sunce, misliš da ću dobiti neki grip i onda nećeš moći da me poljubiš onako slinavu ispred matičara,jel to hoćeš da kažeš?Ajde reci sad kad smo vće počeli da se vredjamo!

-Ali ljubo samo sam hteo…

-Molim te znaaaam ja šta si ti hteo!Sve je meni jasno!

-Aman ženo luda, jesam li ti pretio škenbićima ako se ne udaš za mene i od kada sam ja problem za to?

Pa…Hormoni?Strah od nepoznatog i da li umem ili smem?Izgleda sve zajedno uigrano igra protivu mene i mog dragog…

-E? Volim te…Strefila me panika i to akutno!Samo mi reci jednu stvar,ali ozbiljno?

-Ma reci sve što želiš?

-Moćiću da čitam Dilan Doga i gledam Martija na Studiju B?

-Ali Milice ženo to su stripovi i crtani filmovi?Ok!Pristajem sve dok se ti držiš dogovora da se ne odvaljuješ od smeha dok slušaš Nidzine i moje razgovore dok igramo fudbal menager na kompu?

-Deal!

Eto sta ti je mudra žena,sve je stvar kompromisa…Pa i nije to baš tako teško…

-Pa snajka hoćete li vi da gledate ove suknje?

Samo mislim da se nikad neću nešto pomiriti s etiketama, ali ko mari sve dok moja svekrva stavlja rogove iza glave prodavačice…

Postoje oni i mi. Oni koji ostaju i oni koji putuju . Prvi ne znaju koliko su srećni .Drugi žude za onim što imaju prvi.Ponekad putnici poveruju da mogu imati obalu onih koji je popločavaju trudom i automatizmom volje za životom. Dogodi se da požele tlo sa onima koji ga ne napuštaju.Tada sagrade most koji obema stranama daje ono što ih čini onim što jesu,prve sigurnim i sa početkom, druge sa izborom da predju preko i da se vrate ako požele.Nekad je čovek i prvo i drugo. Tada misli da treba da bira.Ili prestane da putuje ili se izgubi na raskrsnicama.Možda u jednom momentu obe strane novčića u ljudskom liku postanu svesne jedna druge i nastave putovanje usidrene u beskonačnom prostoru slobode ljudskog duha.

Powered by eSnips.com

Zaključci...Moji? Ili oni koji važe,oni koji su česti, oni koji su za ’’sve’’? Sumnje...Moje? Ili one koje delimo hiljadama godina, one koje nas svlače i oblače u ruho čoveka? Ljubav je ovo ili ono što je iskustvo koje se potvrdjuje u uzorku većem od polovine čovečanstva?Jel ludost biti slep i tvrdoglavo odan idealima, a jabuka spoznaje na sve strane,cena po komadu i dalje raste? Stradati za san,veru koja te rastače na molekule jer ne trpi sistem koji je tera u tor predvidljivih elemenata,vredi li grčeva srca pred zimom istine? Voleti pejzaž života i nakon dima i ruševina razobličenih iluzija o njemu i diviti mu se podjednako snažno kao borbi za opstanak svake ćelije što razmenom,kretanjem dokazuje da smo u ovom krugu dualiteta čija je sudbina da koegzistira sa svojom negacijom,možemo li pred sumrakom zvezda čiji deo praha smo? Da, možemo! Ali nažalost, biramo da ne moramo...

Ispred mene ruska ambasada.I Rusi.Znam da jesu,mislim onako plavi sa crvenim krugovima na obrazima.A ja?Pa ja posve opušteno sedim u kolima na plus beskonačno sa dva mala arhandjela koji poput gremlina rastaču ova sirota kola.Mislim se lepo,kako ću i ja njima da ostavljam klince dok poput njih završavam posliće po gradu.

-Tetka ajmo muziku!Ajdeeeee!’ Oćemooo ’oćemo!

Skandira dok mu se mladji brat od dve godine svesrdno pridružuje.Bože,imaju ukupno 6 godina,ali ću morati bez blama da ih poslušam,jer ovu dreku ne treba trpeti radi mentalnog zdravlja.

-Evo puštam,ali da ste mirni i obojica da ste sišli sa retrovizora jer će nas vaš otac ulemati!

-Moze! Odgovara manji,sa tim neodoljivim prizvukom dugog z.

Šta da im pustim,hmmm...A evo ga!Počinje Mandin glas  krećemo :

’’Vuče vučee,bubo lenja...’’Gle okice im zatreptaše svidja im se!Cool!Počinjemo svo troje da pevamo i to iz petnih žila.Zipa kad mi prija,odavno nisam pevala ovaj hit.U tom zanosu pljeskanja i vokalnog mi performansa,okrećem glavu i promatram šokirana lica prolaznika.STID!Svi prozori na kolima su otvoreni,klinci su na podu kola i ne vide se,dok ja veselo tapšem i derem se iz sveg glasa o Vuku koji bajroniše po vascjeli dan.Prilazi mi uniformisano lice u plavom i sa bolnom grimasom od smeha me upita:

-Gospodjo ne bih da vas prekidam,ali parkirali ste  ispred ambasade i to nije dozvoljeno!

Prosto ne znam da li da plačem ili da se smejem manično u ovako blamantnim situacijama,ali posle si kažem,s obzirom da mi se frekventno često dešavaju,ako se nisam opredelila do sad,nastaviću sa tim poluizgubljeno ozbiljnim pogledom da povratim samopoštovanje.

-Gospodine, nije dozvoljeno ni ostavljati tetke sa decom na ovoj temperaturi u kolima,dok sestre i zetovi zujaju negde,ali takav je život,mislim ja se ne bunim!

-Pa to svakako vidim čak čini se da vam prija, čim pevate tako razdragano!

Ok,nek mi se smeje.

-Evo obećavam da ću telepatski dozvati zeta da se vrati kako ne bih više stvarala medjunarodni incident svojim pevanjem.

-To bi bilo lepo!Prijatno!

Ode lik i dalje se smeje!Svašta,zar to nije zabranjeno,mislim, smejati se gradjanima?

Klinci me gledaju zbunjeno,kapiram jer sam se ’’usudila’’da prestanem da pevam.Makar neko  da ceni prirodni talenat.Počinjem da ih ljubakam i golicam i nastavljamo da pevamo,dok ih za svaki slučaj stavljam na kolena,ipak je dosta jedan informativan razgovor za danas.Idemo,rewind i mož’ da počnemo:

-Vuuuuuuče ,vuuuuučeeee,bubo lenjaaaaaaaaa....

Vraćati se je uvek tako jednostavno.Najteže je odlučiti da si spreman da ponovo napustiš ono što te je učinilo dovoljno takvim da se otisneš od početka putanje, za koju se moliš Bogu svaki dan da nije kružna.Godine kao talasi svaki put prinesu nešto novo na obalu, a povuku sa sobom i nešto što nismo spremni baciti u dubine.I dok sedim na pesku vremena, noge mi kvasi voda odluka i tabani mi bride pod pitanjima koje su bile dobre ,a koje ne...Miris soli života za kojim sam uvek tako žudela, ispuni mi pluća vetrom koji dolazi sa istoka, dok sever mojih strahova ukazuje na Veneru visoko gore i kaže previše je daleko...Šta? Ko?

Momenat...Leah je ležala na zemlji dok ju je George gledao u oči...Odjeknulo je u svim naučnim krugovima nakon što su istraživači ponašanja majmuna izvestili da su primetili da ženka i mužijak vrše čin parenja licem u lice i to na inicijativu Leah...Jel počelo? Ovo li je taj trenutak svesti što se radja po prvi put u vrsti dok on čini ono što njegova čista i detreminisana zakonima biologije potreba iziskuje? I evo nas opet od čega smo bežali...Svest i seks nerazdvojni u razvoju ,jedno drugo pretiču, prelamaju i guraju ka sve višim i višim lestvicama svesnosti.Tajna koja nastaje i ostaje u tom jedinstvenom trenu dok je on gleda, a ona leži osećajući se uzeto i zaštićeno od svemira koji je zaklonio telom što će se nastaviti u njoj koju sad vidi, možda prvi put...Možda nam je očajno neophodno da se vratimo na ove najranije proboje klica stremljenja ka onome što čeka znak u našim genima u sinergiji sa duhom.On i ona, dva entiteta koji usaglašenom polarnošću nose breme vrste u svim svojim greškama i izborima i opet se iznova i iznova otkrivaju na načine koji će uvek izmicati predvidljivosti straha.Možemo biti umovi prepuni razuma koji je i neprijatelj i saveznik, ali to neće izbrisati pun mesec koji pojačava miris ženke i izoštrava čula mužijaka u potrazi za njom u večnoj mogućnosti da je to ta i taj što će činom duha rodjenim od nagona postati jedno kome toliko teže...

Da..Jedan od onih dana kada isključivo pod prinudom odlazim u ’’napolje’’.I da pričam naravno...Volim da ćutim, ali ne volim kada u momentima poput tih s potpunim stidom shvatim koju količinu gluposti izgovaram.I onda kad se sve sabere, oduzme i dovede do tog ’’jednako je’’ ostanem bez konačnog broja,veličine...Jednostavno moje, tudje gluposti odoljevaju na svakojaki način, biti svedene na neku vrednost, a opet su fakat. Kako znam da jesu ? Valjda po ne znam čime zaradjenom trunu svesti koja priznaje i ono što lekcije društva pa onda posredno i roditelja,žele naučiti da ne prihvatamo i ne menjamo ako je u skupu manjem od većine.Ma ko još želi biti u takvom društvu? Odbačenih ideala, vrednosti koje odlažu trenutna zadovoljstva i oponiraju mišljenje većine koja prosto ne trpi ograničavanja novostečene slobode od savesti i prirode koja je dotaknuta duhom srca i razuma. U toj borbi za potvrdu svog prava na parče svemira, postali smo životinje i to sa jasnom tendencijom da ne odolevamo mirisu dekadencije duha...Čula su se probudila i u ime ispunjenja potreba ličnosti zavladaše i ako su trebale biti ruke koje prinose ustima razuma ono što čovečiji um želi probati, omirisati...Znam da nam je u načinu koji nas čini ovim što jesmo, da budemo radoznali, ali ako ta radoznalost počinje i završava na trenutku koji je dovoljno isprazan i bezuman samo da ućutka sve one strahove koji nas prvim plačom omedjaju i prate do poslednjeg daha i koji imaju bezbroj imena i lica, i koji služe ne da nas spreče i zarobe, već da se razotkriju i prigrle jer su deo nas i priče o razvoju jednoćelijskog organizma do bića koje uspravno hoda i pogledom preti univerzumu pred novim osvajanjem. Koji strah može odoleti ljubavi prema životu što ničiji, slobodan jedino i apsolutno menja svoje forme, a suštinu poklanja svima i baš tim čudom nas spaja nerazdvojivo u odnosu na bilo koje podele i u odnosu na religije, nacionalnosti, statusne šminke i bezbroj ostalih samonametnutih okova otudjenja jednih od drugih i prirode.I onda dozvolim da boli, sve ono što dotaknem pogledom duše koja ne ustručavajući se od svesti i razuma, zaplače nad posustajanjem onih čije volje, srca umovi, generacijama i eonima streme ka boljem od onog što trenutno jeste.I baš to prokletstvo koje može biti najskupceniji dar ’’slučaja’’, da učimo, vuče nas ka napred brzopleto i halapljivo, dok ono što nas je na samom početku učinilo jačim i odredjenim za takve mogućnosti, ostaje ćušnuto u mraku i iskidano od svoje matrice.Nismo slobodni ako preimenujemo nagon koji uvek ima univerzalne izvore, u izbor koji je trenutan poput poriva od kog potiče,to nije onda izbor to je slabost koja postaje sila što uništava sve ono što joj stoji na putu.Naučimo da se ne stidimo svojih zabluda, strahova i izbora, jer možda jedino tada istine poput sunca osvanu pred mračnim zorama naših pitanja da li ljubav zaista postoji i da li smo je vredni. Ja znam kao i svi odgovor na oba pitanja, zašto nam onda ne sviće? Možda jer smo mi odgovorni i u mogućnosti da to izmenimo, a nekako je najteže početi od sebe...

 

-Whaaaats up?

-Niš’ evo gledam film.

-Opet gledaš ’’Bridget Jones’’?

-Gledam pa šta!

-Znači jopet te drma kriza...

-Pričaj ti šta hoćeš sve smo mi pomalo Bridget...

-Milice cico ti kad gledaš ovaj film,ukazuje samo na jedno – ’’sumnja’’!

-Wow kako se ja toga nisam setila!Pa naravno da sumnjam!Sumnjam da sam normalna,sumnjam da ću ući u bus svaki put kad kasnim,sumnjam da ću dobiti nobela i sumnjam na kraju krajeva da ćeš ti imati da platiš ove telefonske račune!

-Nije ta,nije ta!Sumnja da te neko snima i šalje scenario za treći nastavak!HAHAHAA

-Ok smej se kravuljo jedna si od  osoba koje znaju sve moje blamove ,pa ako je već tako znam odakle cure info!

-Ajd govori!

-E neću!

-Naravno da hoćeš,šta je sad bilo,gužvaja budističkim hramovima u Nepalu,pa da jes’ u ovo vreme gaje papriku i frka im dal’ će ti se svideti ajvar kad navratiš!Ne!Htela si u stvari na Tibet ali te u poslednjem trenutku sprečila informacija da se otelila krava u Mojkovcu?

Moram da se smejem,nenormalnica uvek zna da me razgali ovako.

-Slušaj Nela,pričaću ja tvom detetu, koje te sluša dok ovako zezaš svoju drugaricu,koje prosipao tjepi po gostima dok je raduckao ko’ konobar!

-Kravo sećaš se toga!

-Naravno da se sećam,taj šok na licima dok si prosipala pa brisala,tj razmazivala onu koka-kolu koja je uletela pravo u dekolte one gimnastičarke HAAHAHAHA!Eto ti utautatata!

-Ok aj’ sad da predjemo na ozbiljne teme!

-Ma nemoj ptico sad bi ozbilju!Ok ja sam čovek za razliku od tebe ne dojavljujem blamove svoji prijatelja po svetu!

-Haha..Reci cica mico šta se dešava?Jesi li konačno odlučila udaješ li se za onog divnog normalnog dečkova i spremaš zimnicu ili pališ u n.y ili u Nepal,ili već gde planiraš vetropiru?

-Udala bih se ja bre Nela,samo što mi je problem taj kupus,ajd dzem i nekako ali kupus neću umeti,hahaa...Ma...Sve sam to ja,e to je problem!Pomislim nekad svi ti izbori levo,desno,ova raskrsnica,ova prečica kuda?Šta je tu iskušenje,a šta pravi put?Ovaj deus ima takve trip igrice za mene,posla mi njega ,otprilike kao da je po jusu pravljen za muža,bukvalno svuda da mu dodeliš nike znakić-častan,vredan,muževan i nadasve normalan.A ja?Antitip žene,peglam kad veš ima tendencu da me napadne od količine,krijem da znam da kuvam ko zmija noge,i ne želim da provodim svaki vikend na porodičnim skupovima,metamorfizirajući se u  zaposlenu domaćicu sa pričom’’ja mesim bolje kolače, nije da nije!’’!

-Opa!Ok,imam jedno pitanje!Jel ti imaš nameru da se ikada daš,bio to budizam ili karijera ili muškarac?Mislim daš potpuno Milice!

Fljas!Pravo na obraz,mogu da osetim čak i da mi bridi.Uvek je umela ovako da me trgne i izgovori ono što ja ćutim.

-Žemo kvisko?...Hmm...Valjda imam.Možda samo želim priliku da kad se i dogodi vreme za to da ne mislim o tome,već da samo  bude odluka koja ne mora da se donese,jer je sama po sebi suverena,kapiš?

-Ti zaista misliš da ljudi koji se venčavaju,stvaraju porodice,karijere zaista traže u tome značenje koje ti u strahu od sebe same i predavanja,pokušavaš da napraviš kao prividno nerešiv logički zadatak?

-Znam...

-Znam da znaš,ali treba da čuješ povremeno od nekog drugog koje jači od tebe u basketu hihihi!

-Prvo i prvo nismo sve bile nade za prvotimke partizana,a one munove u rebarca od vas klipača od preko metar i osamdeset ću vratiti u ime svih nas žena sa prosečnom visinom!

-E odoh ovo dete se nasluša svega i da se vratim kako bi ti rekla ’’društvenoj ulozi majke žene’’,a ti drugo makar odaberi jednu i predaj se do kraja toj jednoj,ti makar od svih znaš koliko je vreme i život relativno brza kategorija.

-Hoću,eve sad ću da nalepim na čelo papirić sa natpisom’’traži se povoljna društvena uloga,cena do jedne koze ’’!Ajde,ljubim vas sve i čujemo se Nelo draga!

-Pa nadam se i vidimo,mada znajući tebe sledeća vest o tebi biće krajnje neiznenadjujuće iznenadjujuća!

-Ko je tebi dao da radjaš sa ovim napadima prosvetljujućih rečenica...svašta!Hahaha Ljub bre gljumice!

Možda ne znam koja mi je rola namenjena još uvek,ali ono što vazda znam posle svakog momenta sa ovim divnim ljudima koje mogu zvati svojim prijateljima,je da će mi otkrivanje iste biti potpunije i lakše uz njih kao takve.Hvala vam luče moje na ovim nedovoljno osvetljenim stazama koje imam privilegiju da delim sa vama!

Vala,ovaj put ću ga ubiti!Sa il’ bez predumišljaja!Otvaram vrata i taj blentavo šeretski smeh:
-’E ste se nanali?
 Isto pitanje već dve godine i isti osećaj posle njega.Mrtav je.
 -Kako da se nananam kad mi kucate na vrata ko’ oni pred Troju sa drvenim konjem?!
Mislim da blago urlam na njega posve rasčupana i dahom koje vapi za jutarnjim  pranjem zuba.Ako ga ovaj prizor ne ubedi da se ne treba kačiti sa osobom koja viče s jednim poluotvorenim okom ,onda ne znam šta će!
-Gospodjice ja ne vidim drugi način da vam isporučim hitnu pošiljku,jer vi cirka već dve godine ne stavljate zvono!
-Aaaa tako znači!Pa ste se vi našli tu da me ubedite u neophodnost stavljanja istog,jel?Epa neću!Pa me vi sad obavezno prijavite odboru za normalne i poštene gradjane i dodajte da nemam ni televizor,pa nek me konačno zaokruže kao opasnu pretnju po lokalno stanovništvo.
-Ne gospodjice ja samo dodajem,da je ipak 21 vek i da se ponekad pomolim svaki put pred vaša vrata,očekujući da izlete na vrata neki pilići sve sa petlom koji ih ganja po hodniku!
-Bolje se vi pomolite da ja ne pustim nekog avlijanera na vas ,ko’ što su stari i pametni ljudi radili pre 21 veka i obračunavali se sa vašom sortom.
Puf! Tresnuh mu vrata pred nosem!O ne!Ostala mu je koverta u ruci.Otvaram dostojanstveno i otimam papir iz njegove ruke.Gleda me ujednačeno prezrivo i dok ja zatvaram vrata po drugi put,a on strčava niz stepenice , izgovaramo u isti glas:
 -KRETEN!
Nastavljam da ubedjujem sebe kako će sledeći put biti drugačije i daću vaistinu samo za to jedno jutro naći gladnog bernandinca pa nek ga doručkuje po ulazu!Otvaram koverat dok vrištim od smeha znajući da ćemo skoro ’’identičan’’ razgovor voditi i sledeće nedelje kao i proteklih par godina.Gle pesmaja na playlisti?! Its beautiful day’’.Pa kad razmisliš... uvek i jeste.

Možda bi i sve bilo drugačije da sam mogla odoleti tim napolitankama na stolu...Strpljivo su čekale da ih poslužim gostima,ipak otvorih pakovanje dok zvuk cepanja papira još jednom potvrdi poreklo vrste koja kida mirisom pljuvačke plen koji se skrio u ovom keksiću.Ok,sad kad sam progutala jednu što ne bih i drugu i..Vidi u ovom pakovanju samo 250g?Pih...Imam još vremena skočiću do prodavnice.Jel moram baš iste,mislim ako se i ja budem služila ,čisto da promenim...Pogled mi pravi inventar slatkiša i mestimično dotakne pogledom ženicu što okreće jedno pakovanje keksa već par minuta.Vreme teče,poput sadržaja ugljenih hidrata koji će se taložiti u meni,ali gospodja i dalje sa istim keksom u ruci.Hmmm...Sad sam već prikovana pažnjom za nju.Približavam se ,dok kobajagi gledam proizvode na istom rafu gde je njen keks.Uzimam to mistično pakovanje u ruke i počinjem ,ne znam šta,da čitam sadržaj?Računajući broj kalorija,uvideh starijeg čoveka kako pored mene uzima isti keks i radoznalo okreće i isčitava natpise.Super,sad nas je troje!Ne!Evo ga neki klinac uzima keks dok nas gleda,sav ubedjen u godine iskustva na našim ozbiljnim licima pri evaluaciji datog prozvoda.Prodavačica izviruje sa strane.Konstatuje kako je taj keks baš dobar,i eto još par kolega,koji ovaj prostor medju rafovima čini neobično uskim.Mala žurka,počinjemo da komentarišemo keksove,ukuse,politiku,i dokle će biti ovako hladno.Bože nisam se dugo ovako provela,i to u rodjenoj prodavnici?!Ček’!Gde je inicijator ovog spontanog okupljanja?Stoji na kasi i kupuje jabuke i zadovoljno se smeši,oblika usana ispunjenog dana.Pa hvala komšinice,i meni će ovaj dan ceo mirisati na napolitanke što su započele priču o danu kad su ljudi tražili izgovor da se smeju jedni sa drugima.