SOS za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu prvi put je otvoren 8.3.1990. na inicijativu grupe Žena i društvo (registrovan 10.11.1992). kao telefonska služba za pravnu i psihološku pomoć i podršku ženama i deci žrtvama nasilja. 14. oktobra 1999. je promenio naziv u SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja.

Osnovni razlog osnivanja SOS telefona je u činjenici da se nasilje nad ženama i decom nije smatralo društvenim problemom. Institucije koje su trebale njime da se bave tretirale su ga kao privatnu, intimnu porodičnu stvar, a u porodicu, po njima, nije se trebalo mešati, dok su se izmedju četiri zida dogadjale čitave drame, koje su ćutanjem skrivane od očiju javnosti.

Grupa entuzijastkinja - volonterki SOS telefona svakodnevno razgovorima sa žrtvama nasilja je pokušavala ublažiti porodično nasilje o kome se tada javno nije ni govorilo. Objavljivanjem izveštaja o srazmeri nasilja nakon prve godine rada učinile su ga vidljivim, i kroz dalje godine rada uspele da se nasilje u porodici shvati kao društveni problem, i da se njime počnu baviti i institucije sistema, posvećujući mu ozbiljniju pažnju. Država je usvajanjem novih zakona u oblasti krivično-porodične zaštite izrazila neodobravanje nasilja u porodici.

Kroz SOS je prošlo više stotina volonterki koje su kroz psihološku i pravnu pomoć pomagale ženama i deci u nevolji. Trenutno SOS okuplja desetak žena koje su tu godinama i koje su i u najtežim danima (i pod NATO bombardovanjem) poštovale radno vreme SOS telefona i usmeravale stotine žena kako da reše nasilje u kući, ostvare svoja imovinska i druga prava, nađu prostor za život i ekonomsku sigurnost...