Čitajući danas
vrisak , ne zbog prozivke, kako bi neko pomislio ... "Jer izgleda kao da si došao kod nekoga u goste, domaćin je uglavnom tu, ali te ne smara, vodi računa o udobnosti gostiju, Da li njega gosti smaraju, teško da ćemo ikada saznati, jer on kao pravi domaćin ćuti." , već zbog potrebe da i ja po nekada odvrnem svoj ventil, reših da napišem ovaj post, iako ne volim previše da intimiziram na poglavici.
Dotakla me je reč odluka, koju ne retko svi mi u određenim trenucima moramo da donosimo. Dotakao me je i blog, kao neka naša druga kuća, u kojoj provodimo po nekada i više vremena nego u realnom okruženju. Nisam siguran, kakvu je odluku želela vrisak da donese, da li se izbrisati ili se samo povući s neta, neka to ostane njen private...
Ali kako god, svi smo mi u određenim trenucima osećali sličnu potrebu. Čak i ja koji sam stvarao BlogOya, više puta sam bio na samoj granici da odem u tri lepe. Zašto je to tako, pa ne znam, verovatno pojačani senzibilitet koji nosimo u sebi, emotivnost ili već šta su razlog, i ne, nikako ne mogu biti opravdanja prezaposlenost, obaveze i slično.
Dakle kako sam se i sam brisao nekoliko puta, mogu o tome da napišem blogersku disertaciju. Malo vas zna da su poglavica i zaratustra jedan te isti čovek. Krenuo sam 2004. godine sa pisanjem bloga
zaratustra na
blog.hr, za par meseci bio je to jedan od najčitanijih blogova na tom domenu medju hiljadama drugih blogova, ubrzo se pojavio i na onim smrznutim listama, i ne mogu da kažem da mi nije bilo drago. Prvo, zato što sam bio jedan od retkih Srba koji je tamo pisao u to vreme, mogli smo da se nabrojimo na prstima, a drugo, što sam ja prvi put u životu osetio potrebu za pisanjem... Često sam dobijao poruke, tipa, ".:Z:. jesi li ti zaista neki pesnik?", ili "izvini koji si faks završio, književnost, filozofiju?", a meni je bilo smešno, šta ljudima da odgovorim, pa jebem te mene, od škole imam srednju u kojoj sam više vremena provodio lokajući rakičinu nego što sam išao na časove. BTW, ono što sam osećao tada, osećam i sada, a to je da sam nekoliko puta izjavio, da ću pisati sve dok pišem isključivo iz srca i zbog sebe. I tako je i bilo, onog trenutka, kada sam osetio pritisak, da ljudi od mene očekuju da pišem i kada mi se ne piše, kada sam upecao sebe, da sam počeo da se silim, ja sam se povukao, ali sam napravio veliku grešku što sam pobrisao tu gomilu postova, i danas mi je žao. Zato sam na ovom ovde zaratustri pored nekih postova koje sam sačuvao i poređao ih po originalnom datumu objave priložio i prvobitne komente, jer često znaju da me oraspolože kad ih onako ispod prašine prelistavam. Mnogo toga je na žalost zauvek otišlo u aut.
E sad postoji još jedna priča, kada se pojavio,
mojblog.co.yu, ja sam bio pozvan da se priključim, verovatno kao i ona ostala šačica blogera iz Srbije koja će krenuti u razrađivanje pomenutog portala. Bilo mi je bzvze da koristim isti nik, pa sam onako iz zezanja dao sebi ime "
poglavica". Iskren da budem, jesam dugo piskarao tamo ali nikada se nisam osećao tako OK kao na blog.hr, možda zato što je to bila moja prva blogerska ljubav, a možda i zato što sam se uvek nekako bolje osećao i snalazio u koži zaratustre, a možda i zbog totalno drugačije atmosfere koja je svojstvena za svaki blog portal ponasob. Valjda Vam je sada jasno odkud na
BlogOyu i poglavica i zaratustra. Nije u pitanju podvojena ličnost, već jednostavno zato, što me neki ljudi iz ovog matrixa znaju pod jednim a drugi pod drugim nikom, a moja želja je bila da ne pokidam prijateljske veze koje sam godinama stvarao s ostalim blogerima.
Često u šali kažem da je blog poglavica na BlogOyu, nešto poput blogomehaničarske radnje, uvek dostupan Vama za help. Zaratustra je ono moje pravo ja, ili ako želite, kroz određenu formu škrabarenja, (ne nikako to što pišem ne volim da nazivam stihovima ili pesmama) ja, baš kao i svi Vi odvrćem ventile i borim se sa svojim demonima.
Vratiću se još malo na poglavicu. Zašto tog bloga Više nema na domenu mojblog.co.yu, pa nema ga zato što je poglavica rešio da napravi BlogOya, to je gazdama smetalo, te su ga ukinili, pravdajući se da je taj potez učinjen zbog redirekcije koja je bila postavljena na njemu. O tome ne želim da pričam, jer bilo je već priče pa mi je totalno out da se vraćam na tu temu, svako koga nešto više zanima o tome može da pročita na sledećem
blogu. Samo ću dodati da je to bio presedan, jer i gomila drugih blogova je imala redirekciju a nisu kažnjena, što zapravo i ne podleže kazni, koja glupost. I ako bih poredio to sa nečim, to je presedan poput ovog koji nameće Ahtisari Srbiji. Toliko o tome.
Zašto BlogOye? Mnogo je tu faktora uticalo, prvo, želeo sam jedno mesto koje bi u domaćinskoj atmosferi okupljalo blogere s prostora bivših republika SFRJ. Te otud i domen *.org, a ne *.co.yu, drugo, mnogo je postojalo grešaka načinjenih na drugim portalima, ne mislim na tehničke koliko na ljudske. Vodio sam se time i učio na njima, da se to ne dogodi na BlogOyu, te da napravim jednu zdravu atmosferu. Koliko sam uspeo, ne znam, procenite sami, ono što znam, jeste, da sam daleko od bezgrešnosti. Svi smo mi živi ljudi, ali sam zato uvek otvoren za sve konstruktivne predloge kako bi ovo mesto učinili boljim, jer uvek može bolje. Moja najveća mana je što ne umem da mirujem, te Vas često iznenadim nekim promenama. Po nekada budu stvarno OK, po nekada su fijasko, ali jbga, takav sam, neda mi se da budem statičan. No kad zabrljam, osluškujući vaše reakcije, gledam da to u što kraćem roku ispravim. Kako god... stvari moraju da se kreću napred, i drago mi je, što s vremena na vreme vidim da i neki drugi blog servisi, ukradu poneku ideju koja je ovde začeta i primene je na svom blogu. Zaista mi je drago, i nema trunčice gordosti, jer to znači da je BlogOye primer kako neke stvari treba da izgledaju, i ponosan sam. Zato - što više kradete, to ću biti ponosniji, a u idejama ne oskudevam, te se ne brinite, biće uvek "novih iznenadjenja za nova pokolenja." I mogao bih ja tu još mnogo toga da Vam piskaram, ali evo već sam se pogubio u gomili rečenica, ipak znam šta me je podstaklo za ovim postom kao što znam i odgovor koji je krajnje jednostavan.
Možete se brisati, praviti nove nikove i blogove, menjati blog servise, ali verujte, nikada nećete pobeći od jedne stvari, OD SEBE ! Zato, budite ono što jeste u okruženju koje Vam zaista prija, i nikada ne silite sebe na stvari koje se kose sa Vašom prirodom i principima. BUDITE SVOJI !
