Preturajaući danas po tavanu u potrazi za nekim starim časopisima naleteh na gomilu filmskih postera koje, gle čuda, još nije potpuno pojeo zub vremena. Nasmeših se i pomislih kako svaki od njih ima neku svoju priču i asocijaciju na neke delove detinjstva... E u toj gomili filmskih postera koji su se obično od kinooperatera dobijali za flašu `ladnog piva ima i onih do kojih je jako teško bilo doći.
Dakle, kada sam ja bio mali i kada je sve oko mene bilo straaaašno velikoooo, većina mojih vršnjaka (a tu ne računam devojčice, mada su mogući izuzeci) su bar jednom bili u ulozi Brus Lija (Bruce Lee breee)...
Nakon svake bioskopske projekcije nekog od njegovih filmova pretvarali bi smo se u strašne Kung Fu majstore, a tako velika količina utripovanih "Brusova" već na samom izlazu iz sale predstavljala je opštu opasnost po okolinu. Uz obavezno iijuuaaa aajjjeeeei isssaaa ssiiisssaa i tako karakterističnog dodira nosa palcem koji bi se potom liznuo vrhom jezika stežući se u pesnicu, gomila klinčurije činila bi jednu veliku divlju arenu u kojoj se nije znalo ko koga ...
Svega je tu bilo od pokreta a najmanje nešto što bi moglo da liči na neku borilačku veštinu, no to nije smetalo da se onako na ferku ispretučemo pa ko pretekne... A ko pretekne - znalo se, njegov je bio trofej, filmski poster, koji bi čika Bora odmah nakon projekcije menjao sa novom filmskom najavom na seoskoj zastakljenoj oglasnoj tabli.
- A je li momče, ti si noćas Brus Li, nego čiji ti ono beše?
I tako smešeći se, polupijan, čika Bora bi dodavao trofejni poster pobedniku, dok smo mi ostali, gubitnici, lagano šibali kući razmišljajući kako da se neprimetno uvučemo u krevet i sakrijemo pocepanu prašnjavu odeću od roditelja, a za masnice po licu - koga briga, deca su se opet igrala.
Dakle, kada sam ja bio mali i kada je sve oko mene bilo straaaašno velikoooo, većina mojih vršnjaka (a tu ne računam devojčice, mada su mogući izuzeci) su bar jednom bili u ulozi Brus Lija (Bruce Lee breee)...
Nakon svake bioskopske projekcije nekog od njegovih filmova pretvarali bi smo se u strašne Kung Fu majstore, a tako velika količina utripovanih "Brusova" već na samom izlazu iz sale predstavljala je opštu opasnost po okolinu. Uz obavezno iijuuaaa aajjjeeeei isssaaa ssiiisssaa i tako karakterističnog dodira nosa palcem koji bi se potom liznuo vrhom jezika stežući se u pesnicu, gomila klinčurije činila bi jednu veliku divlju arenu u kojoj se nije znalo ko koga ...
Svega je tu bilo od pokreta a najmanje nešto što bi moglo da liči na neku borilačku veštinu, no to nije smetalo da se onako na ferku ispretučemo pa ko pretekne... A ko pretekne - znalo se, njegov je bio trofej, filmski poster, koji bi čika Bora odmah nakon projekcije menjao sa novom filmskom najavom na seoskoj zastakljenoj oglasnoj tabli.
- A je li momče, ti si noćas Brus Li, nego čiji ti ono beše?
I tako smešeći se, polupijan, čika Bora bi dodavao trofejni poster pobedniku, dok smo mi ostali, gubitnici, lagano šibali kući razmišljajući kako da se neprimetno uvučemo u krevet i sakrijemo pocepanu prašnjavu odeću od roditelja, a za masnice po licu - koga briga, deca su se opet igrala.
objavio:
poglavica
kategorija:
Simple Life
obavesti prijatelja | Komentara ( 33 ) | Pošalji komentar
obavesti prijatelja | Komentara ( 33 ) | Pošalji komentar
