Razmišljao sam danas, dok sam se u dokolici pržio na suncu pored bazena, šta to čoveka (čitaj blogera) natera da posle stotine ispisanih postova hiljade ostavljenih komentara, jednostavno u nekom momentu za sekund izbriše svoj blog, izbriše sav taj trud koji je uložio gradeći ga.
Svakako da ključnu ulogu igraju emocije. Emocije koje mogu da budu izazvane različitim razlozima, od toga da je nekom danas loš dan i da ga je neko ceo dan jebavao na poslu (pa mu je najlakše da se istrese na blog), pa do situacije, recimo, da je neko razočaran u svoje virtuelno prijateljstvo ili ljubav. Postoje i razlozi kada pod pritiskom drugih blogera pucamo i kažemo kraj. itd.
Takve stvari se dešavaju na svim blog sistemima i prosto popizdim kada odem na nekim drugim portalima i vidim da ljude koje sam redovno čitao odjednom više nema. Virtuelno samoubistvo. Mogu o ovom da pišem ne samo kao posmatrač već kao i jedan od aktera koji je svojevremeno na hrvatskom servisu blog.hr izbrisao svoj blog, koji ne samo da je meni puno značio, već i mnogim drugim ljudima, blog koji je dugo vremena čamio na onim njihovim smrznutim (cool) listama, za koju bi mnogi mnogo toga dali samo da se pojave na istoj. Ali nebitna je ona, govorim o tome da čovek vremenom svojim trudom, stvori nešto, stvori čitaoce i odjednom cap - nema više.
Verovatno je i veliki broj Vas koji ovo sada čitate dolazilo u sličnu situaciju ili im je bar padala na pamet, ali suština ovog posta je u nečem drugom. U kajanju. Ja verujem da nema tog blogera koji se posle virtuelnog samoubistva nakon izvesnog vremena nije pokajao i poželeo da može da sve vrati nazad. Na žalost, na većini sistema takva opcija je nemoguća, što zbog tehničke neizvodljivosti što lenjosti i nezainteresovanosti administratora, tek za vrlo mali broj slučajeva znam da su ustali iz mrtve.
Na BlogOyu! je to moguće! Još dok sam ga razrađivao u glavi kako treba da izgleda, koje mogućnosti treba da ima i na koji način treba da se postavi prema svojim korisnicima, učeći naravno na sopstvenim ali i na tuđim greškama, jedna od opcija je bila i ta... šta ako neko poželi da se vrati... Nedovoljno je vratiti mu domen, to je moralo da uključi i sve ostale propratne elemente od postova i komentara, fotografija, pa do dizajna i svih onih ostalih džidža midža koje blogove na BlogOyu! čine jedinstvenim. Rešenje je pronađeno prilikom razvoja BlogOyeve! baze podataka, u njenom optimizovanju i fleksibilnosti kao i da svaki backup iste bude sačuvan tako da se bukvalno administrator može vratiti bilo koji dan unazad, napravi presek i isčupa iz arhive ono što mu treba i to sve vrati na server u rekordnom roku koji ne traje duže od par minuta.
Na sreću nemamo previše posla oko toga, ali događa se. Danas mi je drago jer je još jedan bloger poželeo da se vrati iz mrtvih, i sve je vraćeno kako je bilo, za nekoliko minuta, preko 160 postova i preko hiljadu komentara. Sve Vam ovo govorim - da ako bilo kada dođete u iskušenju da se izbrišete - i isto učinite, pa Vam kasnije bude žao, nemojte da Vas je blam da zatražite od administracije da Vam blog vrate. Verujte da nam je to nešto najmanje zamorno što činimo za Vas. Bolje reći, zadovoljstvo nam je, jer BlogOye! nije administracija, nije softwer, nije komadić web-a, BlogOye ste svi Vi koji mu dajete dušu i činite ga onakvim kakav jeste upravo svojim prisustvom na njemu.
Haug!
