Današnji Borisov post asocirao me je na jednu pesmu svog najboljeg druga iz detinjstva, Bobana, koga godinama nisam video. Kako to već ide u životu, svako je otišao na svoju stranu, srećom, uspomene ostaju, na bezbrižno detinjstvo, na tegle sa klikerima, na topkice sa sličicama, na kule napravljene od oblutaka u bari posle kiše, na klinačke oči zabezegnute u duplericu "Start-a", na prve izradjene lukove i strele. Uvek smo bili indijanci - nikada kaubojci. I tako... sećanja naviru... Zadnji put kada smo se sreli, pre skoro jedne decenije, poklonio mi je svoju prvu zbirku pesama, "Pusta kuća". Kuća i dvorište u kome je odrastao, u kome smo svoje dečačke dane trošili, odavno je pusta, do duše nije ni bila njegova, bio je pastorak u njoj. Sada mi je drago, čujem, vratio se očevoj, u onoj po kome je zbirka i dobila ime, drago mi je da njegov rođeni prag nije više pust, drago mi je što o njoj ne mora više da piše kao nekada, "...Vraća me iz rasejanja, Smeši mi se i udvara, Kao da ona mene sanja, Od duvara do duvara..."
A sad pesma.... :)))
S T A R O S T
Večeri svake, sa prvim mrakom
Samica, baba u krevet leže
Duša joj vazda lebdi nad rakom,
Stotinu leta udovi teže.
Čitavu večnost tavori sama,
Vršnjaci njeni davno su pomrli,
U suterenu gusta je tama,
Kao kad su kraj nje mužjaci goreli.
Kraj malog prozora promiču senke
Dugo već, dugo niko da siđe,
Kao kad je zvaše zbog kose riđe
I jedrog tela opojne ženke.
Svu noć je budna starica ova,
Vreba iz tame matora mačka,
Sve češće strahuje od ružnih snova,
Maleni prozor svetla je tačka.
Prozor je njezin tik iznad pločnika,
Prilike ljudske hode bez glasa,
Onamo pilji već iza počinka,
Svakog od njih vidi do pasa.
Taj isti pločnik dobro je pamti,
Najbolje dane tamo je provela,
Pod tankom bluzom koža što plamti,
Mnoge je znalce do ruba dovela.
Kada je prva načela starost
Međ` svetice prave naglo se vinula,
I zbog ružne reči pala bi u jarost
Oreol časti više nije skinula.
Dok jedne noći grupa mladića
Obestnih, pijanih nije tu zastala,
Stresla se jako iz svoga bića
Jer te je noći najslađe zaspala.
Pred njenim očima bestidno otkriše
Odlike muške blistave, glatke,
Uz samo okno klateć` se mokriše,
Uprevši k njoj svoje izdatke.
Ruina stara trošna, senilna
Iz tople postelje skoči ko mlada,
Za tren ko nekad postade silna,
Potom se na pod sruši ko klada.
Mada mladići već behu nestali
Pružade ruke drhtave, sive,
Uzdasi gorki nisu joj prestali,
Mučena jekom mladosti žive.
Čitave noći ostade dole
Na podu onom prašnjavom, hladnom,
Vukući butine mlohave, gole,
Mičući vilicom bezubom, jadnom.
Sećala se milovanja iz mišica jakih,
Za večeru prostu, il` za "zelembaća",
Sećala se strepnji, svojih nogu lakih
Kako joj se koji dočepao gaća.
Obuzeta davno nestalom milinom,
Stade da otkriva sparušene dojke,
Čitava se izvi pod strasnom vrelinom,
A bedra joj se napeše kao u devojke.
Setila se čoveka koji ju je dvorio
Kad je jednom bila opasno obolela,
Setila se svakog, svako se tu stvorio,
Samo niti jednog kog je stvarno volela.
Od tad svake noći ova žena stara
Nemajući mira niti jednog trena,
Iščekuje, motri, upinje se, gleda,
Potom se po danu dugo ispoveda.
iz zbirke pesama "Pusta kuća"
Boban Marić
21.03.1995.
Samica, baba u krevet leže
Duša joj vazda lebdi nad rakom,
Stotinu leta udovi teže.
Čitavu večnost tavori sama,
Vršnjaci njeni davno su pomrli,
U suterenu gusta je tama,
Kao kad su kraj nje mužjaci goreli.
Kraj malog prozora promiču senke
Dugo već, dugo niko da siđe,
Kao kad je zvaše zbog kose riđe
I jedrog tela opojne ženke.
Svu noć je budna starica ova,
Vreba iz tame matora mačka,
Sve češće strahuje od ružnih snova,
Maleni prozor svetla je tačka.
Prozor je njezin tik iznad pločnika,
Prilike ljudske hode bez glasa,
Onamo pilji već iza počinka,
Svakog od njih vidi do pasa.
Taj isti pločnik dobro je pamti,
Najbolje dane tamo je provela,
Pod tankom bluzom koža što plamti,
Mnoge je znalce do ruba dovela.
Kada je prva načela starost
Međ` svetice prave naglo se vinula,
I zbog ružne reči pala bi u jarost
Oreol časti više nije skinula.
Dok jedne noći grupa mladića
Obestnih, pijanih nije tu zastala,
Stresla se jako iz svoga bića
Jer te je noći najslađe zaspala.
Pred njenim očima bestidno otkriše
Odlike muške blistave, glatke,
Uz samo okno klateć` se mokriše,
Uprevši k njoj svoje izdatke.
Ruina stara trošna, senilna
Iz tople postelje skoči ko mlada,
Za tren ko nekad postade silna,
Potom se na pod sruši ko klada.
Mada mladići već behu nestali
Pružade ruke drhtave, sive,
Uzdasi gorki nisu joj prestali,
Mučena jekom mladosti žive.
Čitave noći ostade dole
Na podu onom prašnjavom, hladnom,
Vukući butine mlohave, gole,
Mičući vilicom bezubom, jadnom.
Sećala se milovanja iz mišica jakih,
Za večeru prostu, il` za "zelembaća",
Sećala se strepnji, svojih nogu lakih
Kako joj se koji dočepao gaća.
Obuzeta davno nestalom milinom,
Stade da otkriva sparušene dojke,
Čitava se izvi pod strasnom vrelinom,
A bedra joj se napeše kao u devojke.
Setila se čoveka koji ju je dvorio
Kad je jednom bila opasno obolela,
Setila se svakog, svako se tu stvorio,
Samo niti jednog kog je stvarno volela.
Od tad svake noći ova žena stara
Nemajući mira niti jednog trena,
Iščekuje, motri, upinje se, gleda,
Potom se po danu dugo ispoveda.
iz zbirke pesama "Pusta kuća"
Boban Marić
21.03.1995.
objavio:
poglavica
kategorija:
Simple Life
obavesti prijatelja | Komentara ( 20 ) | Pošalji komentar
obavesti prijatelja | Komentara ( 20 ) | Pošalji komentar
