U mom dvoristu su se pojavili, skoro preko noci, uz zemlju priljubljeni beli cvetovi na koje niko nije obracao dovoljno paznje, valjda zbog kise koja pada sa kracim prekidima vec cetiri dana. Tek juce, kada je otoplilo neuobicajeno za ovo doba godine, uspravile su se ljupke ljubicice, prvi vesnici proleca. I tek tada se moglo primetiti da je to u stvari citava kolonija, razvucena duz betonske ograde na skoro dvadeset metara.
Njihova pojava vise nije bila nezapazena. Cak je i surovi komsija Novica, covek koga nista nije moglo iznenaditi ukljucujuci i proslogodisnju pricu da su nad nasim gradom vidjeni Marsovci, stao uz ogradu cimajuci DRINU bez filtera (najbolju cigaru otkako se iste prave) i rekao bleskasto se osmehujuci:
- Ja, vidi - visibabe!
- Aha - odgovorio sam jednako se bleskasto osmehujuci.
Zen tisina je potrajala duze nego sto sam ocekivao:
- Bas su lepe.
- Jesu - potvrdio sam posmatrajuci stazu rasprostiranja cvetova.
- Kod mene se nikad nisu pojavile.
- Bice, komsija.
- Valjda.
I opet cutnja. Sta da pricas kada je oko tebe lepota? Uvek ostanem bez teksta kada prisusvujem necem lepom.
Dolazi prolece.
i rano prolece nekih godina, kada sam imala vise vremeno no danas, pa sam tamo redovnije odlazila. Dvoriste je u ovo vreme a i kasnije, bilo pretvoreno u tepih stvoren od visibaba i ljubicica..onako sramezljivo su se pomaljale iz ledene zemlje 
( samo beton.. crni grad kako ga ti nazivash..