Драги мој пријатељу,
крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.
Када је КЕРБЕР дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.
Budi recenzent! Ocenama od 1 do 5 oceni postove MOJ NIS-PISMA PRIJATELJU, najbolje ocenjeni ce biti objavljeni u zbirci prica
МОЈ НИШ- 6. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Komentara:
svidjaju mi se obe price vezane za koncerte i grupe koje su nastupale u Nisu (Film). S obzirom na to koliko je Galija bitna za Nis (licno je ne volim, moram da priznam), mozda mozes jos vise o pocecima i anegdotama Galije
Sada citam Pisma kao obican citalac, u ulogu recenzenta cu probati kasnije da uskocim, ali citajuci prvo o Juri, pa sad o Kerberu, nisam zeleo da odolim da ne prokomentarisem.
Naime, moj stariji brat je sa svojom ekipom (a on je bio najmladji medju njima, neki su bili i prilicno stariji) dugo, osamdesetih radio bekstejdz na svim jacim rok koncertima u Beogradu, tako da sam ja od svoje jedanaeste godine polako poceo da idem na svirke sa njima, a vec od cetrnaeste poceo regularno da sljakam zajedno sa njima za kintu ( to samo zahvaljujuci insistiranju brata, ekipa me je obozavala, ali su se u pocetku prilicno opirali, pogotovo kad su bili rizicniji koncerti, bas zato sto su me voleli, ful bekstejdz je obuhvatao i fizicke poslove oko pripreme bine (postavljanje ozvucenja/osvetljenja) ali pre svega obezbedjenje, a znalo je da bude dosta zajebano ponekad, ipak pomagalo je sto sam vec onda delovao prilicno starije i bio prilicno jak, tako da sam ubrzo ravnopravno radio sa momcima koji su bili i po vise od 20 godina stariji od mene).
Da bi osetio tezinu onoga sto cu ti reci o njihovom iskustvu sa Kerberom, jer ga ja licno sa momcima iz Kerbera nemam, tada nisam radio, prvo da napomenem da smo mi bili najjaca ekipa, u profesionalnom smislu,tog tipa u bivsoj Jugi, tako da smo isli i odradjivali koncerte velikih svetskih grupa i u Zagrebu i Ljubljani, njihove lokalne ekipe nisu bile dorasle tome, a neki stranci su ocenjivali da je jos jedino ekipa iz Roterdama na nasem nivou u Evropi.
I iako smo bili odlicno placeni (ja kao klinac za vece sam mogao ponekad da dobijem i caletovu platu), vecina nas je to radila pre svega iz zabave i zezanja koji je taj posao nosio sa sobom i iako sam kasnije upoznao mnoge kvalitetne ljude u zivotu, ta ekipa je bila sastavljena od neverovatno kvalitetnih ljudi, sa velikom sirinom duha, fenomenalnim smislom da se napravi dobro zezanje, i punih stecenog zivotnog iskustva, tako da sam bio pocastvovan da su me primili u svoje drustvo i dosta sam mogao da naucim od njih.
Cak i ja sam brzo, a njih sam kao takve i upoznao, oguglali i na svetske face, a pogotovo na domace zvezde, sve su ih poznavali, cesta su bila zajednicka zezanja posle koncerta ili nezavisno od njih, ali za retko koga su bili puni hvale,ono bas-bas.
Izvini na podugackom uvodu, dolazim do sustine.
Momci iz Kerbera su spadali u tu malobrojnu grupu, i sada, kad procitah za Juru i njih, setih se kako mi je par njih pricalo kako su momci fenomenalni, da su se uvek posle njihovih koncerata odlicno zajedno provodili, i ako se dobro secam te price, isli i na burek zajedno.
Dobro, ne sumnjam da beogradski burek nije ni blizu kvaliteta niskog, ali posle pijancenja, hu kers?
Eto tako, nema razloga da ne budes ponosan na nisku rok scenu, naprotiv.
Naime, moj stariji brat je sa svojom ekipom (a on je bio najmladji medju njima, neki su bili i prilicno stariji) dugo, osamdesetih radio bekstejdz na svim jacim rok koncertima u Beogradu, tako da sam ja od svoje jedanaeste godine polako poceo da idem na svirke sa njima, a vec od cetrnaeste poceo regularno da sljakam zajedno sa njima za kintu ( to samo zahvaljujuci insistiranju brata, ekipa me je obozavala, ali su se u pocetku prilicno opirali, pogotovo kad su bili rizicniji koncerti, bas zato sto su me voleli, ful bekstejdz je obuhvatao i fizicke poslove oko pripreme bine (postavljanje ozvucenja/osvetljenja) ali pre svega obezbedjenje, a znalo je da bude dosta zajebano ponekad, ipak pomagalo je sto sam vec onda delovao prilicno starije i bio prilicno jak, tako da sam ubrzo ravnopravno radio sa momcima koji su bili i po vise od 20 godina stariji od mene).
Da bi osetio tezinu onoga sto cu ti reci o njihovom iskustvu sa Kerberom, jer ga ja licno sa momcima iz Kerbera nemam, tada nisam radio, prvo da napomenem da smo mi bili najjaca ekipa, u profesionalnom smislu,tog tipa u bivsoj Jugi, tako da smo isli i odradjivali koncerte velikih svetskih grupa i u Zagrebu i Ljubljani, njihove lokalne ekipe nisu bile dorasle tome, a neki stranci su ocenjivali da je jos jedino ekipa iz Roterdama na nasem nivou u Evropi.
I iako smo bili odlicno placeni (ja kao klinac za vece sam mogao ponekad da dobijem i caletovu platu), vecina nas je to radila pre svega iz zabave i zezanja koji je taj posao nosio sa sobom i iako sam kasnije upoznao mnoge kvalitetne ljude u zivotu, ta ekipa je bila sastavljena od neverovatno kvalitetnih ljudi, sa velikom sirinom duha, fenomenalnim smislom da se napravi dobro zezanje, i punih stecenog zivotnog iskustva, tako da sam bio pocastvovan da su me primili u svoje drustvo i dosta sam mogao da naucim od njih.
Cak i ja sam brzo, a njih sam kao takve i upoznao, oguglali i na svetske face, a pogotovo na domace zvezde, sve su ih poznavali, cesta su bila zajednicka zezanja posle koncerta ili nezavisno od njih, ali za retko koga su bili puni hvale,ono bas-bas.
Izvini na podugackom uvodu, dolazim do sustine.
Momci iz Kerbera su spadali u tu malobrojnu grupu, i sada, kad procitah za Juru i njih, setih se kako mi je par njih pricalo kako su momci fenomenalni, da su se uvek posle njihovih koncerata odlicno zajedno provodili, i ako se dobro secam te price, isli i na burek zajedno.
Dobro, ne sumnjam da beogradski burek nije ni blizu kvaliteta niskog, ali posle pijancenja, hu kers?
Eto tako, nema razloga da ne budes ponosan na nisku rok scenu, naprotiv.
Ostavi komentar