Постоји једно осећање код човека које је никада нисам успео да крстим, делује прилично неодређено као вино које се лако пије и још лакше опија. Тако је то осећање код мене било безимено све до једног октобарског дана. Изађем из књижаре у којој сам радио да ухватим Сунце које запада када видим, наслоњеног на зид куће, стоматолога Јеленковића. Наслоњен на зид, ћелав, ленонке на носу, жмури - чиста зен медитација. Станем и ја, без ленонки и ћеле, до њега па ћутимо и сунчамо се као Швеђани.
- Како си, доцо?- питам први.
- Еј, не могу да ти опишем. Толико ми је лепо као да ће груди да ми прсну.Знаш оно '' толико лепо да ти се плаче''? То је то...неко блуз осећање.
- Тачно знам о чему причаш, док - кажем му не отварајући очи. - Само ја то осећање зовем ајвар.
- Што ајвар ?
- Знаш, када дође овако октобар, спусте се облаци а жене пеку паприке за ајвар то ме врати у детињство. Сећам се оних тешких облака који изазивају тмурно расположење и мириса паприка како голица ноздрве и тај мирис ме прошета кроз детињство и, неретко, пусти понеку сузу. Од лепог и присног осећаја, наравно.
- То је ТО - сложи се доца и договорисмо се да тај осећај у будуће назовемо АЈВАР БЛУЗ.
Осећај истовремене радости и туге, јинг и јанг...
Budi recenzent! Ocenama od 1 do 5 oceni postove MOJ NIS-PISMA PRIJATELJU, najbolje ocenjeni ce biti objavljeni u zbirci prica
MOJ НИШ - 7.ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ (АЈВАР БЛУЗ)
posted by pytagora at 01:41 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (7) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (7) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 7. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Драги мој непознати пријатељу,
пишем ти последње писмо у овој години.Ко зна, можда ће бити и последње о Нишу јер се (искрено) бојим да ти не досадим овим мојим писанијама о мом родном граду. Оно, ја јесам одрастао и формирао се у њему овакав какав сам али можда би те требало поштедети нишких анегдота барем у наредних неколико месеци.
Стога ће ово писмо бити краће од свих осталих.
Лепо проведи време и наступајуће празнике у здрављу и весељу, уколико си верник па ти се Божић пада 25.12. МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ; наравно, иста жеља важи и ако ти је Божић 7.1. које год то било године. Што реко Цане Партибрејкер МИР, БРАТЕ,МИР! Нека ти се у 2008.години испуне све жеље, нека те пријатељи прате као звезду водиљу која никада неће да залута и нека ти се свако добро множи.
Што се тиче Ниша, и он ће дочекати 2008. годину - пристојно, искрено се надам. А ако још увек имаш жељу да нешто о њему прочиташ, као и до сада - пиши. Без твоје жеље моје писање је обична скрибоманија, зар не?
Као што видиш, на овом блогу си ти најважнији такав какав си - мени непознат, географски далек (можда) - што те чини разлогом постојања свих ових слова пред тобом.
А сада, са осмехом, крени у припрему тулума за 2008. баш као што је својевремено један од нишких боема почео 27.12. да слави Нову 1969. у кафани СТАРА СРБИЈА .Када му је конобар рекао да још није Нова овај је прекинуо музику (Цигане дуваче) и обрецнуо му се:
- Ако није, ће дође. А ти беж онда од мене да ми не убаксузиш целу '69!
пишем ти последње писмо у овој години.Ко зна, можда ће бити и последње о Нишу јер се (искрено) бојим да ти не досадим овим мојим писанијама о мом родном граду. Оно, ја јесам одрастао и формирао се у њему овакав какав сам али можда би те требало поштедети нишких анегдота барем у наредних неколико месеци.
Стога ће ово писмо бити краће од свих осталих.
Лепо проведи време и наступајуће празнике у здрављу и весељу, уколико си верник па ти се Божић пада 25.12. МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ; наравно, иста жеља важи и ако ти је Божић 7.1. које год то било године. Што реко Цане Партибрејкер МИР, БРАТЕ,МИР! Нека ти се у 2008.години испуне све жеље, нека те пријатељи прате као звезду водиљу која никада неће да залута и нека ти се свако добро множи.
Што се тиче Ниша, и он ће дочекати 2008. годину - пристојно, искрено се надам. А ако још увек имаш жељу да нешто о њему прочиташ, као и до сада - пиши. Без твоје жеље моје писање је обична скрибоманија, зар не?
Као што видиш, на овом блогу си ти најважнији такав какав си - мени непознат, географски далек (можда) - што те чини разлогом постојања свих ових слова пред тобом.
А сада, са осмехом, крени у припрему тулума за 2008. баш као што је својевремено један од нишких боема почео 27.12. да слави Нову 1969. у кафани СТАРА СРБИЈА .Када му је конобар рекао да још није Нова овај је прекинуо музику (Цигане дуваче) и обрецнуо му се:
- Ако није, ће дође. А ти беж онда од мене да ми не убаксузиш целу '69!
posted by pytagora at 01:29 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 6. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Драги мој пријатељу,
крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.
Када је КЕРБЕР дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.
крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.
Када је КЕРБЕР дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.
posted by pytagora at 01:28 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 5. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Шта да ти кажем, драги мој далеки и непознати пријатељу,
гледам како се ових дана нишлије масовно спремају за дочек Нове 2008. у Охриду, месту које је поново постало Мека за становнике Ниша, што ме враћа у средину седамдесетих. Тада је сваког лета кретао из Ниша караван аутомобила до Охрида, све до кампа ЕЛЕШЕЦ, недалеко од села Пештани а на челу је углавном био бели фолксваген 1200 (тзв.''буба'') мога оца и ја у њему.Углавном би запосели онај део кампа уз сам пут тако да су наредних десетак дана остали посетиоци могли да уживају у сочним псовкама нишлија, нарочито за време одбојке, фудбала или - кликера. Ако покушаш да замислиш седам до дванаест препланулих и у браду и бркове зараслих очева како са пуно жара играју кликере '' на кеке'' (оно када кликере поређаш у троугао, сећаш се?) - дакле, ако замислиш те људе у таквој ситуацији тачно можеш и да претпоставиш шта су радили посматрачи. Тачно, упишавали су се од смеха.
Мени је Македонија одувек пријала. Е сад, 1978. је година,прочитао сам како ће у Скопљу, на Тргу Ослобођења, у настрожем центру града, одржати концерт ЛЕБ И СОЛ, једна од група које сам одувек волео. Пријавим родитељима да идем код друга да учимо математику (коју иначе никада нисам знао) и да ћу да спавам код њега, њему кажем за то а ја се огребем од бабе , седнем на воз и правац- Скопље.( Како је било лепо на самом концерту , о томе могу посебно да ти пишем ако будеш хтео.) Када сам се вратио са концерта сав под адреналином, једно месец дана сам хватао дрвену дршку велике метле замишљајући да сам вееееееелики Влатко Стефановски...:)
Зашто ти о овоме пишем?
Путовање је одувек било прелепа ствар.Стога ти, пријатељу, искрено саветујем да путујеш што више можеш. Јесмо засужњени границама али смо слободни у главама и срцима. Ја ћу покушати да дочек Нове 2008 организујем негде око Новог Сада.Дуго тамо нисам био, дуго нисам слушао тамбурице.
А ти, пријатељу, молим те јави ми уколико желиш још понеко писмо. Што се мене тиче, ја пишем само због тебе.
гледам како се ових дана нишлије масовно спремају за дочек Нове 2008. у Охриду, месту које је поново постало Мека за становнике Ниша, што ме враћа у средину седамдесетих. Тада је сваког лета кретао из Ниша караван аутомобила до Охрида, све до кампа ЕЛЕШЕЦ, недалеко од села Пештани а на челу је углавном био бели фолксваген 1200 (тзв.''буба'') мога оца и ја у њему.Углавном би запосели онај део кампа уз сам пут тако да су наредних десетак дана остали посетиоци могли да уживају у сочним псовкама нишлија, нарочито за време одбојке, фудбала или - кликера. Ако покушаш да замислиш седам до дванаест препланулих и у браду и бркове зараслих очева како са пуно жара играју кликере '' на кеке'' (оно када кликере поређаш у троугао, сећаш се?) - дакле, ако замислиш те људе у таквој ситуацији тачно можеш и да претпоставиш шта су радили посматрачи. Тачно, упишавали су се од смеха.
Мени је Македонија одувек пријала. Е сад, 1978. је година,прочитао сам како ће у Скопљу, на Тргу Ослобођења, у настрожем центру града, одржати концерт ЛЕБ И СОЛ, једна од група које сам одувек волео. Пријавим родитељима да идем код друга да учимо математику (коју иначе никада нисам знао) и да ћу да спавам код њега, њему кажем за то а ја се огребем од бабе , седнем на воз и правац- Скопље.( Како је било лепо на самом концерту , о томе могу посебно да ти пишем ако будеш хтео.) Када сам се вратио са концерта сав под адреналином, једно месец дана сам хватао дрвену дршку велике метле замишљајући да сам вееееееелики Влатко Стефановски...:)
Зашто ти о овоме пишем?
Путовање је одувек било прелепа ствар.Стога ти, пријатељу, искрено саветујем да путујеш што више можеш. Јесмо засужњени границама али смо слободни у главама и срцима. Ја ћу покушати да дочек Нове 2008 организујем негде око Новог Сада.Дуго тамо нисам био, дуго нисам слушао тамбурице.
А ти, пријатељу, молим те јави ми уколико желиш још понеко писмо. Што се мене тиче, ја пишем само због тебе.
posted by pytagora at 01:28 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 4. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Драги мој пријатељу,
како тражиш да наставим са писанијама о Нишу, то ти (поново)излазим у сусрет.То чиним с радошћу, морам да напоменем, јер сам необично везан за свој родни град.
У граду у коме су Бата Живојиновић, Борис Дворник, Радмила Савићевић, Ђорђе Вукотић и многи други студирали глуму или се остваривали све у шеснаест на сцени нишког Народног позоришта (Мира Ступица, Радмила Савићевић, Еуген Вебер који је био и управник позоришта) - дакле, у таквом граду је зезање било нешто најнормалније. На степеницама народног позоришта врло често је седео Авда Зекић, по старински Циганин а по новоме Ром, чувени '' Шпански борац'' који је за шачицу семенки или цигарете које су му давали гимназијалци побегли из оближње гимназије причао своје ''догодовштине'' из рата:
- Кажем ја на Титу у ту Шпанију - ти си фин ћовек, господин, шешир носиш - шта ћеш бе ти у рат? Пусти нас јунаци да ратујемо а ти си води политику, не мож' ћовек за све да буде...
Причао је Авда највеће измишљотине које су се чуле у Нишу, често би га слушао и дежурни полицајац ''прашинар'' који је интервенисао када би Авда почео да помиње имена тадашњих југословенских политичара (како су јурили жене или слично):
-ААААвдоооо!!
И Авда је мењао тему.
Волео је Авда да попије, а како је био молер тако су му зидови остајали полуокречени. Једном тако кречио па се запио, досадило му да ради па кренуо кући.Каже газдарици:
- Газдарице, дај паре па да си идем.
-Чекај да видим прво шта си урадио.
Уђе газдарица, погледа а горња линија, она уз таван крива као морски таласи.Завапи жена:
- Шта је ово, Авдо?
-ТО? Ништа, газдарице.Направи мало промају, кад се осуши ће буде право ко стрела.
како тражиш да наставим са писанијама о Нишу, то ти (поново)излазим у сусрет.То чиним с радошћу, морам да напоменем, јер сам необично везан за свој родни град.
У граду у коме су Бата Живојиновић, Борис Дворник, Радмила Савићевић, Ђорђе Вукотић и многи други студирали глуму или се остваривали све у шеснаест на сцени нишког Народног позоришта (Мира Ступица, Радмила Савићевић, Еуген Вебер који је био и управник позоришта) - дакле, у таквом граду је зезање било нешто најнормалније. На степеницама народног позоришта врло често је седео Авда Зекић, по старински Циганин а по новоме Ром, чувени '' Шпански борац'' који је за шачицу семенки или цигарете које су му давали гимназијалци побегли из оближње гимназије причао своје ''догодовштине'' из рата:
- Кажем ја на Титу у ту Шпанију - ти си фин ћовек, господин, шешир носиш - шта ћеш бе ти у рат? Пусти нас јунаци да ратујемо а ти си води политику, не мож' ћовек за све да буде...
Причао је Авда највеће измишљотине које су се чуле у Нишу, често би га слушао и дежурни полицајац ''прашинар'' који је интервенисао када би Авда почео да помиње имена тадашњих југословенских политичара (како су јурили жене или слично):
-ААААвдоооо!!
И Авда је мењао тему.
Волео је Авда да попије, а како је био молер тако су му зидови остајали полуокречени. Једном тако кречио па се запио, досадило му да ради па кренуо кући.Каже газдарици:
- Газдарице, дај паре па да си идем.
-Чекај да видим прво шта си урадио.
Уђе газдарица, погледа а горња линија, она уз таван крива као морски таласи.Завапи жена:
- Шта је ово, Авдо?
-ТО? Ништа, газдарице.Направи мало промају, кад се осуши ће буде право ко стрела.
posted by pytagora at 01:27 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 3. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Драги мој непознати пријатељу,
мој родни Ниш има четири веће градске целине, према најновијој административној подели оне су општине, и једну придодату. Од тих четири две су (са леве стране Нишаве, гледа се низводно, од Бугарске ка Морави) 1.Медијана са центром града и Булеваром, 2. Палилулом а две са десне стране 3.Пантелеј са Дурланом и 4. Црвени крст са Тврђавом. Граду је, на њихову невољу, присаједињена Нишка Бања.
Е сада, ако имаш у виду да су Нишлије несложне чак и кад се даве, то су ти потпуно јасни жестока нетрпељивост Дурланаца и Булевараца, Дурланаца и Палилулаца, Дурланаца и Нишкобањаца... да ли осећаш да често помињем именицу Дурлан која на јерменском значи ЛЕДИНА? Дурланце бије глас да су глупи и необразовани, Палилулце да су пргави, Булеварце да су слабићи итд. Постоји већ читава енциклопедија вицева о Дурланцима (као што претпостављаш, ја је пишем годинама и никако да се заврши!) па ћу ти неке и написати:
Шта ради Булеварац у Дурлану? Склекове.
Ко вози када су три Дурланца на задњем седишту? Полиција.
Зашто киша не пада у Дурлану ? Не сме. (има и друга варијанта одговора : Не може да нађе)
Палилула ти је старији градски центар и одатле су на гласу (раније) били они који воле да се туку и,нарочито, разноразна спадала. Како сам већ годину дана у једној палилулској улици (дошао са Булевара) ево шта сам чуо и видео:
1. Комшија Нецко долази негде око подне пијан у своју улицу и иде кући. Не може да се сети па пита клинце који играју фудбал:
- Је ли, децо, која је овде Нецкова кућа?
- Ајде, бре, чика Нецко, знамо да си ти Нецко!
- Знам и ја да сам Нецко ал не знам где ми је кућа!
2. У Нишкој Бањи се одржавало Светско првенство у параглајдингу. Лете људи изнад Ниша све у шеснаест. Гледала то једна баба (нећемо имена) па позвала полицију:
- Ало, полиција, дођите брзо овде код мене...Неки човек се с нека крила врти пола сата изнад моју кућу, сирома' не мож' да сиђе...Пожурите, еј, пожурите да човека спустите, све ће се скрши!
мој родни Ниш има четири веће градске целине, према најновијој административној подели оне су општине, и једну придодату. Од тих четири две су (са леве стране Нишаве, гледа се низводно, од Бугарске ка Морави) 1.Медијана са центром града и Булеваром, 2. Палилулом а две са десне стране 3.Пантелеј са Дурланом и 4. Црвени крст са Тврђавом. Граду је, на њихову невољу, присаједињена Нишка Бања.
Е сада, ако имаш у виду да су Нишлије несложне чак и кад се даве, то су ти потпуно јасни жестока нетрпељивост Дурланаца и Булевараца, Дурланаца и Палилулаца, Дурланаца и Нишкобањаца... да ли осећаш да често помињем именицу Дурлан која на јерменском значи ЛЕДИНА? Дурланце бије глас да су глупи и необразовани, Палилулце да су пргави, Булеварце да су слабићи итд. Постоји већ читава енциклопедија вицева о Дурланцима (као што претпостављаш, ја је пишем годинама и никако да се заврши!) па ћу ти неке и написати:
Шта ради Булеварац у Дурлану? Склекове.
Ко вози када су три Дурланца на задњем седишту? Полиција.
Зашто киша не пада у Дурлану ? Не сме. (има и друга варијанта одговора : Не може да нађе)
Палилула ти је старији градски центар и одатле су на гласу (раније) били они који воле да се туку и,нарочито, разноразна спадала. Како сам већ годину дана у једној палилулској улици (дошао са Булевара) ево шта сам чуо и видео:
1. Комшија Нецко долази негде око подне пијан у своју улицу и иде кући. Не може да се сети па пита клинце који играју фудбал:
- Је ли, децо, која је овде Нецкова кућа?
- Ајде, бре, чика Нецко, знамо да си ти Нецко!
- Знам и ја да сам Нецко ал не знам где ми је кућа!
2. У Нишкој Бањи се одржавало Светско првенство у параглајдингу. Лете људи изнад Ниша све у шеснаест. Гледала то једна баба (нећемо имена) па позвала полицију:
- Ало, полиција, дођите брзо овде код мене...Неки човек се с нека крила врти пола сата изнад моју кућу, сирома' не мож' да сиђе...Пожурите, еј, пожурите да човека спустите, све ће се скрши!
posted by pytagora at 01:25 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (2) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 2. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Бурек је заштитни знак Ниша. Ниједна вест у Нишу неће подићи толико прашине као теоретска могућност да ће сутра грађани остати без своје омиљене четвртине. Нишлије могу да једу бајат хлеб ( тешиће се како је здраво за органе за варење а код млађих и за јачање десни), кифле су одавно заборавили и да постоје али не могу ни да замисле живот без те четвртине масног папира пред собом.
Када је неке далеке '86 загребачка група ФИЛМ гостовала у тада легендарном Музичком клубу '81 ( незаборавне су свирке ЕЛЕКТРИЧНОГ ОРГАЗМА, ИДОЛА, ЕКВ, ГАЛИЈЕ, Р.М.ТОЧКА, ЛЕБ И СОЛ у овом простору) па Јура Стублић и другови свирали пар пута на бис, негде око 02,00 се догађа следећа прича. Летње вече, Јури и друговима се не жури да оду из Ниша, нас неколицина смо непрестано са њима и трудимо се да им покажемо лепоте нашег града. Они се одушевљавају али алкохол почиње да ради своје - гладни су. Летње је време па успут беремо неке јабуке, трешње и шта све не док се неко није сетио да се ускоро отвара оближња пекара, позната по сјајном буреку. Кренемо доле скоро трчећи.
Пекар гледа нас десетак као Марсовце па каже:
- А бре, спавате ли ви ?
- Мајсторе, дај људима бурек, из Загреба су, не знају шта је лепо- улагујемо се а он се осмехну Јури:
- Леле, несрећниче, шта ти губиш у животу. Сад ће видите шта је БУРЕК!
Да скратим. Сунце смо дочекали на степеницама пекаре са буреком у једној руци и флашом пива у другој.
- Који зен! - дивио се Јура. Касније је често причао, чак и за време бурних догађаја, о нишком буреку.Када је дошао у Београд 2004. кажу да је тражио бурек.
ТО ЈУРО, ЦАРЕ!
Када је неке далеке '86 загребачка група ФИЛМ гостовала у тада легендарном Музичком клубу '81 ( незаборавне су свирке ЕЛЕКТРИЧНОГ ОРГАЗМА, ИДОЛА, ЕКВ, ГАЛИЈЕ, Р.М.ТОЧКА, ЛЕБ И СОЛ у овом простору) па Јура Стублић и другови свирали пар пута на бис, негде око 02,00 се догађа следећа прича. Летње вече, Јури и друговима се не жури да оду из Ниша, нас неколицина смо непрестано са њима и трудимо се да им покажемо лепоте нашег града. Они се одушевљавају али алкохол почиње да ради своје - гладни су. Летње је време па успут беремо неке јабуке, трешње и шта све не док се неко није сетио да се ускоро отвара оближња пекара, позната по сјајном буреку. Кренемо доле скоро трчећи.
Пекар гледа нас десетак као Марсовце па каже:
- А бре, спавате ли ви ?
- Мајсторе, дај људима бурек, из Загреба су, не знају шта је лепо- улагујемо се а он се осмехну Јури:
- Леле, несрећниче, шта ти губиш у животу. Сад ће видите шта је БУРЕК!
Да скратим. Сунце смо дочекали на степеницама пекаре са буреком у једној руци и флашом пива у другој.
- Који зен! - дивио се Јура. Касније је често причао, чак и за време бурних догађаја, о нишком буреку.Када је дошао у Београд 2004. кажу да је тражио бурек.
ТО ЈУРО, ЦАРЕ!
posted by pytagora at 01:24 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
МОЈ НИШ- 1. ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ
Мој Ниш...памтим га по мирису печених паприка за ајвар ( с јесени) ; од скоро за земљу прикованих тешких, кишних облака тај мирис није могао даље и остајао је негде између неба и земље, на нашу велику радост коју сам ја, са друге стране, доживљавао као врсту слаткасте боли ( није пријатно, сав си расејан и никакав али не би да ово прође). Трајно сам остао везан за ово доба године и овај мирис и Ниш у то време. Много пута ми се догодило да сам у октобру месецу бивао у другим државама и могу рећи да ни у једној од њих град тако лепо не мирише на детињство као што је то случај са мојим родним градом. Нешто од те душе је задржао Солун; ништа слично више нисам видео.
Нишлије нису ни приближно богате као Београђани или Новосађани али се никада није штедело на храни. Стога није ни чудо што су надалеко познати као врсни гурмани а многи од нишлија су ушли у анегдоту и причу управо преко хране а најкласичније пример за ову тврдњу је приповетка- драма Стевана Сремца '' Ивкова слава''. Често се у нишлији сударају тврдица и расипник и ја мислим да никада није извесно ко ће од ове двојице у датој ситуацији да претегне.
Да, мој Ниш.. одрастао сам уз стадион ФК'' Радничког'' у кућици коју је мој отац, као први голман овог клуба, добио на привремено коришћење. Мислим да сам још тада неповратно заволео родни град – одраставши међу комшијама различитог имовинског стања, верске и националне припадности заволео сам то шаренило које је Ниш у изобиљу нудио.
posted by pytagora at 01:23 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
ПОЗИВ ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ- ОВО ЧИТАЈ ПРВО
Поштовани посетиоче овог блога,
као што вероватно већ знаш, већ сам писао неколико постова на тему МОЈ НИШ-ПИСМА ПРИЈАТЕЉУ. Започета из доколице, писма су се умножавала а са интересовањем пријатеља и моја жеља да наставим са овим кратким причицама.
Како се ништа не догађа само од себе и изненада, тако је и мене позвао један издавач да му доставим збирку прича на тему Ниша. Ту сада ступа на сцену твоје око и твоја жеља. Намерио сам да у књигу уврстим оне приче које буду оцењене са 4 или 5 ( од 1 до 5).На тај начин, посетилац постова може да се похвали да је уједно и неформални рецензент књиге.
Позивам те да оценама учествујеш у креирању књиге и даш свој допринос стварању НАЈДЕМОКРАТСКИЈЕ ЗБИРКЕ ПРИЧА.
Твој,
Pytagora
као што вероватно већ знаш, већ сам писао неколико постова на тему МОЈ НИШ-ПИСМА ПРИЈАТЕЉУ. Започета из доколице, писма су се умножавала а са интересовањем пријатеља и моја жеља да наставим са овим кратким причицама.
Како се ништа не догађа само од себе и изненада, тако је и мене позвао један издавач да му доставим збирку прича на тему Ниша. Ту сада ступа на сцену твоје око и твоја жеља. Намерио сам да у књигу уврстим оне приче које буду оцењене са 4 или 5 ( од 1 до 5).На тај начин, посетилац постова може да се похвали да је уједно и неформални рецензент књиге.
Позивам те да оценама учествујеш у креирању књиге и даш свој допринос стварању НАЈДЕМОКРАТСКИЈЕ ЗБИРКЕ ПРИЧА.
Твој,
Pytagora
posted by pytagora at 01:23 | in:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3) | Posalji komentar