Krokodilska koža, krzno, diskretna biserna bubica, satenske rukavice. Gospodin muž nestrpljivo čeka u nečemu što liči na auto. Limuzina ima šofera. Njoj nikada ne krene žica na čarapi. Odavno je ne dodiruju ispod suknje. Čak ni pločnici. Brzo premazuje pretanku gornju usnu crvenim karminom.
Tamne naočare zakloniće svaki nagoveštaj dosade u njenim bedrima. Uzaludnost svetskih metropola iznova će utopiti u mehurićima.

Opet dimi. Zavukao se smrad u zidove. Glava joj teška počiva na jastuku. Na plafonu trag prošlih kiša, jer nema novca da plati molera. Isuviše je umorna da se sama prihvati kreča i četke. Na krovu polupani crepovi od ivanjskog grada. I tako će opet da prokisne. Trošna  kućica će sigurno da je nadživi, a više nikome neće, Bogu hvala, ni da treba. Na takvom mestu. A dobiše je, onomad, kao beskućnici. Njen, pokojni, Rale i mlada. Izbegli. Bol u levom kolenu žiganjem podseća da treba da upotrebi mast koju joj je doktor poslednji put prepisao. Mada je rekao da bi operacija bila jedina uspešna. Mnogo to košta. A i tako je sve svejedno. Odavno je izgubila apetit, a do poljskog klozeta iza kuće i česme kod kapije još uspeva da ode. S mukom se podiže spuštajući bolne noge do izlizanih patofni. Koraci zaostaju. Ogrće i priteže uz sebe domaći haljinu od zenane, sa cvetićima, onakvu kakvu više niko ne šije. A i krojačica Smilja odavno počiva, Bog da joj dušu prosti. Nadživela je jedna obična kućna haljina, s rupicom kroz koju se provuče traka koja jedva nekako dosegne do povijenih ledja. Šnajderkina greška. Klizav materijal dobijen od snajke, za dan žena. Soba je hladna. Bio je Kosta, unuk, i nacepao drva. Lepo ih je naslagao, kao pod konac ispod streje. Da bar ona ne kisnu. Samo da noga proradi, pa će da podloži vatru. U špajzu je još krompira. Biće klin čorba dok deca ne dodju. Meso i tako nema čime da žvaće. Još tri dana. Prilazi ogledalu, koje je donela u miraz, i u njemu susreće oči koje tako liče na njene.

"   Ники ми више не остаде. Никог више немам да ми прави друштво и да ме разговори кад сам тужна, ники неће да ме држи за руку кад будем умирала...
    И тако ти, ево, седим с моје мачке у ову пустињу и гледам преко плот. Откако нам запнуше шахту и однесоше пругу, ники у ово проклето Окно нема...
   Прија ми, бoга ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад попијем, све ми некако дође друкше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све ми, скоро лепо.
   Е тад, кад је већ тако, узнем влашу, па полако досипљем..
Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу. Уживај, Петријо."


Поделити усамљеност. Обратити пажњу. Открити. Сетити се.
У својој критици Љубиша Јеремић боље од мене објашњава Петријин некњижевни говор у роману Драгослава Михајловића. Навикли да га "чујемо" само у комичном контексту и окруженог подсмехом, није лоше срести се са свакодневницом и стварношћу сопственог језика мимо становишта нормираног књижевног језика.
Мени је било некако драго.
Живели Петријо!

Одломак из романа
" Петријин венац" Драгослава Михајловића,

јер приповедање Петрије Ђорђевић из села Вишњевице, у целини садржи низ догађаја из прилично широког временског распона, од година пред сам рат, до почетка седамдесетих година прошлог века, и ти догађаји представљају Петријин живот, од прве удаје, до времена када, сама и старија од својих година, окружена мачкама и уз ракију, проводи дане у опустелом рударском крају, у ишчекивању саговорника, у страху да је већ заборавила да се "разговара с народ". Петријина судбина сва је од недаћа : први човек отерао је од себе и са села, с њим је имала двоје деце, прво је одмах умрло, друго се после тешке болести смирило у четвртој години : отишла је међу рударе, радила и у кафани, и ту нашла другог човека, Мису, кога је исто волела и оплакала, и с њим исто више беде упознала неголи весеља. Обе свекрве радиле су јој о глави, и обе је време однело, као и Мису, и све остале Петријине пријатеље.. Шта она о својој усамљености каже, у следећем посту.

Puklo ti je pred očima. Osećaš i u kostima. Praznici! Osmehuj se, budi lepa, nek ti je kuća čista, na stolu najrazličitije djakonije. Poljubi svakoga, dozvoli da i tebe poljube. Red je. Isprsi se dok plešeš ponoćni ples. Nazdravi, nemoj se napiti. Zažmuri i poželi želju. Imaš li TI uopšte neku želju?! Pokupi šarene papire, nestrpljivo pocepane s poklona koje si s pažnjom i poslednjom crkavicom podmetnula kao izvinjenje. Za šta? Za sve što jesi. Zahvali se na darovima, koje si sama platila. Ostatke hrane podeli siromašnima. Ili psima. Prljavo posudje kezi ti se u lice. Jelka se prostodušno naherila, još par dana, pa će se prućiti u glomaznu kutiju sa kojom, opet, ne znaš gde ćeš. Smeće ponesi sa sobom. Ugojila si se (opet) pet kilograma. Udji u Crkvu. Izadji iz Crkve. Ista si. Samo je druga godina u kalendaru koji ti nije saveznik.