Unutrašnjost Srbije https://www.blogoye.me/petrijinvenac/ sr Fri, 17 Jul 2026 15:50:56 +0200 BlogOye! Krokodilska koža, krzno, diskretna biserna bubica, satenske rukavice. Gospodin muž nestrpljivo čeka u nečemu što liči na auto. Limuzina ima šofera. Njoj nikada ne krene žica na čarapi. Odavno je ne dodiruju ispod suknje. Čak ni pločnici. Brzo premazuje pretanku gornju usnu crvenim karminom. Tamne naočare zakloniće svaki nagoveštaj dosade u njenim bedrima. Uzaludnost svetskih metropola iznova će utopiti u mehurićima. Fri, 07 Dec 2007 10:21:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/27471/ Opet dimi. Zavukao se smrad u zidove. Glava joj teška počiva na jastuku. Na plafonu trag prošlih kiša, jer nema novca da plati molera. Isuviše je umorna da se sama prihvati kreča i četke. Na krovu polupani crepovi od ivanjskog grada. I tako će opet da prokisne. Trošna  kućica će sigurno da je nadživi, a više nikome neće, Bogu hvala, ni da treba. Na takvom mestu. A dobiše je, onomad, kao beskućnici. Njen, pokojni, Rale i mlada. Izbegli. Bol u levom kolenu žiganjem podseća da treba da upotrebi mast koju joj je doktor poslednji put prepisao. Mada je rekao da bi operacija bila jedina uspešna. Mnogo to košta. A i tako je sve svejedno. Odavno je izgubila apetit, a do poljskog klozeta iza kuće i česme kod kapije još uspeva da ode. S mukom se podiže spuštajući bolne noge do izlizanih patofni. Koraci zaostaju. Ogrće i priteže uz sebe domaći haljinu od zenane, sa cvetićima, onakvu kakvu više niko ne šije. A i krojačica Smilja odavno počiva, Bog da joj dušu prosti. Nadživela je jedna obična kućna haljina, s rupicom kroz koju se provuče traka koja jedva nekako dosegne do povijenih ledja. Šnajderkina greška. Klizav materijal dobijen od snajke, za dan žena. Soba je hladna. Bio je Kosta, unuk, i nacepao drva. Lepo ih je naslagao, kao pod konac ispod streje. Da bar ona ne kisnu. Samo da noga proradi, pa će da podloži vatru. U špajzu je još krompira. Biće klin čorba dok deca ne dodju. Meso i tako nema čime da žvaće. Još tri dana. Prilazi ogledalu, koje je donela u miraz, i u njemu susreće oči koje tako liče na njene. Thu, 18 Oct 2007 14:48:00 +0200 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/22897/ "   Ники ми више не остаде. Никог више немам да ми прави друштво и да ме разговори кад сам тужна, ники неће да ме држи за руку кад будем умирала...     И тако ти, ево, седим с моје мачке у ову пустињу и гледам преко плот. Откако нам запнуше шахту и однесоше пругу, ники у ово проклето Окно нема...    Прија ми, бoга ти, ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад већ трећу кад попијем, све ми некако дође друкше. Не мислим више на то кој ми све поумирао. Не мислим на то да сам остала сама и да ћу тако сама и да цркнем. Све ми равно и све ми, скоро лепо.    Е тад, кад је већ тако, узнем влашу, па полако досипљем.. Ракија ти је, Петријо, кажем тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу. Уживај, Петријо." Поделити усамљеност. Обратити пажњу. Открити. Сетити се. У својој критици Љубиша Јеремић боље од мене објашњава Петријин некњижевни говор у роману Драгослава Михајловића. Навикли да га "чујемо" само у комичном контексту и окруженог подсмехом, није лоше срести се са свакодневницом и стварношћу сопственог језика мимо становишта нормираног књижевног језика. Мени је било некако драго. Живели Петријо! Thu, 08 Feb 2007 19:16:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/10459/ Одломак из романа " Петријин венац" Драгослава Михајловића,јер приповедање Петрије Ђорђевић из села Вишњевице, у целини садржи низ догађаја из прилично широког временског распона, од година пред сам рат, до почетка седамдесетих година прошлог века, и ти догађаји представљају Петријин живот, од прве удаје, до времена када, сама и старија од својих година, окружена мачкама и уз ракију, проводи дане у опустелом рударском крају, у ишчекивању саговорника, у страху да је већ заборавила да се "разговара с народ". Петријина судбина сва је од недаћа : први човек отерао је од себе и са села, с њим је имала двоје деце, прво је одмах умрло, друго се после тешке болести смирило у четвртој години : отишла је међу рударе, радила и у кафани, и ту нашла другог човека, Мису, кога је исто волела и оплакала, и с њим исто више беде упознала неголи весеља. Обе свекрве радиле су јој о глави, и обе је време однело, као и Мису, и све остале Петријине пријатеље.. Шта она о својој усамљености каже, у следећем посту...."Тако сам ти ја оба моја детета изгубила. Моја Милана би сад одавно била жена, а он , моје синче, то би већ био матор, бркат човек од тријес четири године. Како да га замислиш таквог? Не могу то да замислим никако.Па што не могу да замислим велики, ајде де. Ал не могу више ни онако мали добро да и се сетим.Човек ти је така живина - све заборавља.  Не знам kaки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи да живи ко да га и није задесило нешто страшно. Панти још понешто од то, није да је баш све заборавио, ал и то некако као кроз маглу, ко да се десило неком другом, не њему. така је то стрвина. Воли да живи, живина.Тако ни ја мог синчића више не памтим. Ни како је изгледао више не знам. То опште више не знам.Па и Милану сам, иако је имала четри године, скоро заборавила. Глас сам јој, на пример, сасвим заборавила. Не знам више ни каки је глас имала. Ни шта ми говорила више не знам. Оно пред смрт, то знам. Друго не знам. Једва понешто.Слабо се, врло слабо се моје деце сећам. Време ми је моју децу негде млого далеко од мене однело и не могу с њи више онако у себе да разговарам. Ни то ми бог не теде да остави.Кад ми ово мушкарче овако настрада, мислила сам да ће мој Добривоје одма да ме отера. И мајку сам му, још, била вређала. Али он ме, бога ти, не најури. Савес га валда гризла. Промени се чак према мене, бољи постаде.  И кад онај први бол одболувасмо, опет се зближисмо и заволесмо, ко оно некад, кад се узесмо. А после годину дана отприлике, роди нам се и наша Милана.Ал ни љубав међ људе не траје довека. Ништа код несретног човека не траје дуго. Потраја то тако међу мене и мог Добривоја неко време, па полако и престаде.А онда нам у пету годину, таман кад се заврши рат и он се са фронта врте, умре и Милана. Не могадосмо да је избавимо, изгоре нам наше дете у боловима и муке ко да му је то тако гадно нека нечиста сила била измислила.Е тад више мој Добривоје није мого с моном. И један дан ми само рече да спремим ствари што сам донела и да зовнем моји да ме воде из његову кућу.Он, каже, оће да узне жену с коју ће да има децу. С мене је, вели, мора бит, нешто неваљашно, чим је овако. Негде сам се, може бит, још дететом пореметила или сам, онако, сама од себе фалична. А њему треба здрава жена, која ће му рађа и сачува децу.И тако ја један дан, после шес године брака, покупи моје ствари и одо из његову кућу. Најури ме мој Добривоје.Тад сам имла двајес и три. Не питај ме, човече, како ми је било. Никад ме не питај." Sat, 27 Jan 2007 12:30:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/9855/   Puklo ti je pred očima. Osećaš i u kostima. Praznici! Osmehuj se, budi lepa, nek ti je kuća čista, na stolu najrazličitije djakonije. Poljubi svakoga, dozvoli da i tebe poljube. Red je. Isprsi se dok plešeš ponoćni ples. Nazdravi, nemoj se napiti. Zažmuri i poželi želju. Imaš li TI uopšte neku želju?! Pokupi šarene papire, nestrpljivo pocepane s poklona koje si s pažnjom i poslednjom crkavicom podmetnula kao izvinjenje. Za šta? Za sve što jesi. Zahvali se na darovima, koje si sama platila. Ostatke hrane podeli siromašnima. Ili psima. Prljavo posudje kezi ti se u lice. Jelka se prostodušno naherila, još par dana, pa će se prućiti u glomaznu kutiju sa kojom, opet, ne znaš gde ćeš. Smeće ponesi sa sobom. Ugojila si se (opet) pet kilograma. Udji u Crkvu. Izadji iz Crkve. Ista si. Samo je druga godina u kalendaru koji ti nije saveznik.     Mon, 08 Jan 2007 09:26:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/9023/ Poslednjih sam dana svesna pojačane aktivnosti loše moždane energije svuda oko sebe. U ljudima su se aktivirali prigušeni okidači, uskovitlale paučine prošlosti i crne rupe budućnosti. Sklona analizama, objašnjenje za različite naglosti i nagosti pronalazim u zimskim praznicima koji nama, lepršavim, da ne kažem psihijatrijskim slučajevima, unose dodatnu pometnju. Duša je tanana nit, često i van naše kontrole, koja se istanji do kidanja kada je neko ili nešto dodatno nategne. Nekontrolisano mnogo zadaje jak udarac u pleksus. Neko se sklupča kao kada ostane bez vazduha, a neko refleksno uzvraća udarac, mlateći po praznom prostoru, rušeći sve pred sobom. Jedan od momenata kada zaista treba ostati na nogama. Zaboraviti šta smo sve mogli. Prestati sa preispitivanjem šta bi sve trebali. Trenutak u kome je neophodna stručna pomoć. Ona na koju mi, navikli na premalo, nikada ne računamo i koju uglavnom ne tražimo. Nije sramota reći meni je teško. Nije loše pronaći u sebi snage za odustajanje od onoga što ne želiš. Nije kukavičluk skloniti se od tudjih bitaka. Ako mi ne možeš pomoći, ne odmaži mi. Nekome ovih dana nedostaje zdravlje, nekome porodica, nekome novac. Previše šarenila i kiča nas površinski zatrpava zaboravom, kao da svesno skrivamo prljavštinu. A ona unutar nas  zaudara i guši. Svečarski ukrasi i treperava nadražujuća svetlost nas zaslepljuju, pa jedva vidimo ono jedino što zaista imamo. Sebe. Takve kakvi smo. Ne treba imati prevelikih očekivanja od sebe samo zato što mislimo da ih drugi imaju od nas. Ovih dana, kako god izgledalo, ljudi su pojačano sebični, i nemaju ni vremena ni energije da misle o vama ili drugima. Okupirani sobom. Kontraefekat blagdanskih okupljanja.  Možda je zato potrebno biti verujuć. Postiti i dušom i telom. Ozdraviti se i regenerisati. Meni, nevernici, jedino preostaje da potražim stručnu lekarsku pomoć. Jer i nad popom ima pop. U suprotnom bi pop mogao imati i neka druga posla, a tu aktivnost mu još neću priuštiti. Neka ide po redu.       Mon, 25 Dec 2006 09:21:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/8498/ Jaukala je na glas. On je nešto šaputao, pa glasno viknuo. Jauci su se i dalje čuli. Mislim da već tada više nije bila tu. Podizao joj je otromboljene noge, okretao na bok. Bila je teška. Podadula. Prosutih sadržaja svog mizernog svršetka pod sobom. Gasila se u smradu sopstvenog izmeta koji je on s mukom otklanjao. Pred zoru je postala tiša. Otimao se tek po neki zvuk toliko jalov da bi se zvukom mogao i nazvati. Ili je to bilo krkljanje? Njegove islužene noge hodale su sobom godinama crtanih krugova. Njihovih staza i bogaza. Ova je zaudarala na smrt koja se primakla. Jednom joj je poluglasno rekao : samo polako, tu sam. Bez suza. Bez znoja. Neke druge tekućine su plavile put ka nebu. I... otišla je. Njegova crnica se s mukom prostrla. Ustala sam sa poda. Uho mi je bridelo od celonoćnog pritiska.  Thu, 14 Dec 2006 09:20:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/7960/ Političarka?  U civilizovanom svetu, a koji naš nije,  od žene koja bi da se profesionalno bavi politikom se očekuje da bude uzorna, po mogućstvu, udata, i majka najmanje jednog deteta, i da ( bar za javnost ) bude primer u svemu. Obrazovanje, kultura i sposobnost se podrazumevaju. A onda, izabrana po principu 30% ženske populacije MORA biti zastupljeno na svim nivoima u politici, da sve svoje zaboravi i odbaci dok joj traje mandat?!  Kod nas je u globalu to radak slučaj. Biva žena u muškim pantalonama, ili kratka suknja i po koja kovrdža. Na lokalnom nivou to je tek smejurija. Uglavnom to budu egzibicionistički nastrojene dame, s "masnim" muškarcima iza ledja, ili  toliko iskompleksirane, da ih biti član partije čini makar nečijom. Samoubistvo medijima, u pokušaju? Estradna elita za čaršijsku Radio Milevu ? U velikoj, prevelikoj, većini slučajeva nikakvog uticaja na donošenje odluka nemaju. Prosta radna snaga. Zabavljačice. Čast izuzecima. Čast onoj koja je podmetnula ledja pendrecima. Osunčala ih je u Meksiku. Ako. Ali joj se usladilo. Ili joj je samo još to preostalo, politička angažovanost koja ispunjava i koja krči put u retku, žensku, crticu istorije?   Kao i Žena koja nema decu da joj pevaju " ...  mama, mama, da li znaš...   " stara i bolesna leži u nekom Švedskom zatvoru i nikoga nije briga što je imala...  muda?!  Politika je ženskog roda, kurva.  Ima li volje za prevazilaženjem nametnute, sporedne, uloge? Tue, 05 Dec 2006 18:53:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/7549/   Marijana je devojka iz Banje. Ima 34 godine. Lepuškasta, s kojim kilogramom viška, srcastog, vedrog i srdačnog izraza lica. Fakultetski je obrazovana i zaposlena u jednoj privatnoj firmi. Vozi službeni auto i ima više nego pristojnu platu. Dobro vaspitana ćerka dvoje pomalo umornih službenika. Bez miraza. I bez momka. Staklena kugla njenog života ispunjena je beskonačnim satima na poslu, po kojom kafom u lokalnom kafeu sa uglavnom neudatim drugaricama,  jedanput ili dva puta mesečno žestokom pijankom do sitnih sati, onom koju medju sobom zovu sloboda izbora, odnosno blagodeti devojčkog života.  Seksualni život joj je ravan nuli. Nije da se ne kreše. Naprotiv. Uredno raširi noge na poziv svakog iole privlačnog muškarca. Mladjanim kolegama željnim avanture i uzbudjenja, da je nasmeju i izvedu na piće. Umornom šefu prepunom priča o džangrizavoj ženi i nezahvalnoj deci, da je ne davi preterano i da joj omogući putovanje u Kairo o trošku firme. Komšiji koji ume da napravi odličnu pizzu i koji uz to pušta dobru muziku, da je opusti. Bivšem profesoru, večitom neženji, koji trepuće iza debelih stakala svojih večito zagubljenih naočara, da je vrati u neozbiljne brucoške dane. Jednom je to uradila i sa ginekologom na stolu za pregledanje, tek da proba. Tokom dosadnih poslepodnevnih dežurstava pritiska tipke na telefonu.. pa, ko uleti. U kancelariji, toaletu, po tudjim stanovima, jeftinim hotelskim sobama, na zadnjem sedištu automobila, ponekad s nogu, uz drvo, pored reke. Nezadovoljna. Nezadovoljena. Uplašena. Glasno se smeje i uvija dok prepričava poslednji fenomenalni provod: da, baš taj... da li je i tebi rekao da mu je žena frigidna krava?! Noći odmiču u sve rastegljivijem nizu. Kada pripita uvlači ključ u bravu, koja bi trebalo da je tu negde, zapljusne je talas tupe boli.. za njim. E, Marijana, gde ti je bila pamet. A volela ga je. Iskreno i sa poverenjem. Jednog se dana spakovao i otišao u daleki svet. Nije imala hrabrosti da ga prati. Nije u njoj bilo rešenosti da bude njegova. Ostala je. Da bude dobra ćerka. Da bude moderna zaposlena devojka. Da bude kao ptičica i leprša. Da puši fine cigare posle trosatnog manikira dok ubija vreme za koje je mislila da je samo njeno. Krila su neosetno otežala kako je zagazila u četvrtu deceniju. Muči je uvek iznova jedna bezglava misao. Poslednji put je vodila ljubav kada je on, sa svojom zgodnom ženom Belgijankom i njihovim plavim andjelom u kratkim pantalonama, došao da poseti grob svojih, u medjuvremenu umrlih, roditelja. Ponesen emocijama ponovnog susreta, posle dugih godina izbijanja, pružio je ruku ka njoj... njoj, Marijani svoje mladosti. U Rent-a-Car automobilu eksplodirala je tempirana bomba. Nije se mogla odupreti. Nije ni htela. Čitavim bićem se u golu ljubav i strast pretvorila. Dugo drhtala u smrdljivom ulazu provincijskog solitera, bezglasnim jecajem, prateći pogledom njegovu odlazeću lelujavu senku.. Zauvek. Ili možda ne? Pokazaće vreme. I suze jednom presahnu. A dok nepostojeće vreme teče.. prebira po imeniku svog najnovijeg mobilnog telefona (poklon onog simpatičnog malog što mu tata ima fabriku cipela) i brzim pogledom preleće preko imena... Petar, Filip, Mihajlo.. da, Mihajlo. Videla sam mu devojku na poslu, sada je slobodan.            Tue, 28 Nov 2006 15:04:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/7307/   U Srbiji bi trebalo, zakonom, propisati mnogoženstvo. Toliko mitskog i paganskog u nama ima, da bi se sasvim dobro snašli, a i mi snašle, u novom starom porodičnom okruženju. Verujem da bi se žene veoma dobro organizovale oko svog mužjaka, a on, siromah, napatio bi se da laprdave Ljubavi održi pod kontrolom. E, nikad nije bilo da siromah ima harem. Dakle, dragi muškarci, napunite dobro džepove, pa krenite da obrazujete svoje krdo. Jer sa godinama "vozi miško" malo, malo pa zariba.. Svaka će žena pristati na deobu one stvari, kakva god da je, i ona, i ona stvar, ako su joj ispunjeni svi ostali prohtevi i zahtevi. Pravo na kićenje, na radjanje, na red, rad i disciplinu u podeli poslova, pravo na sopstveni kutak, na nakindjurene izlaske u svet, pravo da se svadja sa ostalim Drugaricama i pravo da ćuti. I da ne radi ono kad ima menstruaciju. Osim kad sama hoće. A žene kad žive u zajednici, sve, listom, imaju ovulaciju u isto vreme, pa je i ta činjenica dvosekli mač.. Bolje je da ne žive pod istim krovom. Previše dečije kake. E, kad će opet taj Turčin, da nas nauči redu. I potera u kupatilo. Štroka nas je održala, njojzi hvala. Zaudara? Ma ne. Sve je to ljudski. I danas u Srbiji cveta švaleracija, kao od pamtiveka. Provinciji nikad dosadno. Muški su muški zapeti ko puški.. Tehnologija koja ne zastareva. A žene su se "modernizovale". Izborile za jednakost. Novina u ljudskom društvu - nije. Pamti civilizacija vladavinu žena. Samo je Srbin  zbunjen Srpkinjama. E sad, pošto Srbin voli da krši zakone, i bude kontraš, možda je pravi način da mu spolovilo ostane kod kuće upravo pritisnuti ga da opsluži više komada. Ili njih da njih zadrže na uzdi, koliko ih ima.. curik! Ja više ne znam ko koga ovde..  Muški muške, ženski ženske.. svega ima! A Zemlja se još uvek okreće. I ne moram da znam ;)     Tue, 21 Nov 2006 09:10:00 +0100 https://www.blogoye.me/petrijinvenac/7105/