23 January 2007 - Лош дан
Јутро,
као и свако друго. У 6:00 устанеш из кревета , умијеш се, опереш зубе,
пишкиш, навучеш фармерице, псујеш чарапу коју не можеш да нађеш,
разбацаш ствари по соби, не би ли нашао џемпер, натучеш капу и јакну,
закључаш врата и ухватиш залет до станице.
Дрмусаш се са мусавим и успаваним људима у прљавом аутобусу кроз прљави
град. Гурају се, провлаче, мумлају, псују, нервозно цокћу, кашљу ти у
лице, а ти се правиш луд, и гледаш у прозор, мастан од нечије косе
синоћ наслоњене у пијаном сну.
У 7:05 си стигао пред фирму у којој радиш. Утрчаваш у лифт јер касниш
пет минута, побеснело удараш жуто, светлеће дугме са бројем пет. Бројиш
секунде у себи и надаш се да неће достићи 60. Тај минут је кобан.
Улазиш у канцеларију, свима насмејано зажелиш добро јутро, скидаш јакну
и укључујеш рачунар. Километарски фајлови отварају се пред тобом док
задихан седаш на столицу. Телефон звони и већ те неко чека на другој
линији. Јављаш се гутајући дах, мењајући глас у топли, пријатељски тон,
причаш о стварима које ти ништа не значе, али причаш. У једном тренутку
те директор позове у свој office. Помислиш: опет неки посао, важан, битан, кључан, као и сваки други.
Улазиш у office, седаш у
фотељу, и чекаш. Директор ти прилази, седа насупрот тебе и почиње да
испитује, тоном као да чита неки реферат, о твом послу, боравку у
фирми, његовом опхођењу према теби, твом опхођењу према њему…Помислиш:
ста је сад ово?! У једном тренутку ти се уноси у лице, гневним оком ти
сече лобању и пита: ”Да ли ти четујеш?” Кад размислиш, радиш за
рачунаром, радиш на интернету, радиш осам сати дневно, некад стигнеш да
обавиш посао и пре…да помислиш, „Да, четовах једном, у мрезном програму
са колегом, на Божић беше, празник, па бејах једно пола сата при крају
радног времена…“ Гнев се распирио као пламен угљени, бес обузе лице и
тело бизнисмена.
- То је превара! - рече.- Ти мене правиш будалом, ти мене злоупотребљаваш, ти мене упропаштаваш…ти мене…ти мене…
И кад хоћеш несто да кажеш,а не би да прекинеш у пола речи човека који
прича, па гуташ и ћутиш, и кад знаш да једна његова жеља може да
упропасти твој живот, и кад знаш да си овисан о њему као о цигари, и
кад видиш да си црв који би најрадије неприметно измигољио, и кад знаш
да ниси толико крив... Када знаш да ниси уопште крив… И кад једном
суровом реченицом добијеш отказ.и покупиш ствари,обучеш јакну, кажеш
шта треба урадити даље, поздравиш се са колегама једним „видимо се“,
изађеш… затвориш врата, уђеш у лифт, притиснеш жуто, светлеће дугме са
знаком „ПР“, изађеш из зграде, ходаш, ходаш, ходаш...
И киша као за инат тај дан баш пада, а ти у журби заборавио кишобран,
одеш у кафану, седнеш, запалиш цигару, наручиш кафу, попијеш кафу,
наручиш љуту, попијеш љуту, наручиш још једну, попијеш још једну,
устанеш, изађеш и ходаш, ходаш, ходаш…
И негде предвече, убауљаш у аутобус, трупнеш на столицу, и гледаш како
брзо промичу слике блиставог града, толико брзо да ти се врти у глави.
И главу наслониш на стакло које носи мастан обрис нечије прљаве косе…
Кришеми
|
