25 June 2007 - Akademija Republika (odlomak)

Secate li se mesta na kojem je u filmu “Nebo nad Berlinom” nastupao Nik Kejv? Ili scene iz kluba kojom pocinje film “Glad za krvlju”? Negde krajem 70ih godina proslog veka, zemaljskom kuglom su zavladala ovakva, “crnim svetlima” obasjana mesta, privlaceci sva nocna bica u kojim su se nalazila, sve one kojima je zelja da sokiraju i budu sokirani bila nasusna potreba duha.

Mozda preterujemo? Ne. Mozda smo jednostrani? Pomalo.

Stvar je u tome sto je klub Akademija, u toku svoje istorije, bio mnogo vise osim okupljalista za ludake, gotike, darkere, pankere, sataniste, frustrirane i neuroticne. Anali ovog mesta beleze da su pocetkom 80ih godina u jednom trenutku ekipom zavladali “uglavnom sminkeri” i da su se od muzike uglavnom pustali Bouvi i Feri. Potrefilo se, medjutim, da je bas u to vreme ovim klubom upravljao tadasnji student FLU, potpuno nekonvencionalan i svestran lik, Sasa Sopcek. Ozbiljno shvativsi svoj zadatak da izblamiraju i konceptualno raskrinkaju “dzibera” i “seljaka” u svakom od prisutnih I nalickanih smradova {sto su im doticni mazohisti pasivno i dopustali}, a da svakome kome tadasnje diskoteke grada Beograda ne bejahu po meri obezbede dobar provod, on i jos nekolicina legendarnih faca ucinise da otpocne zlatno doba kluba Akademija, koji ce od tada pa nadalje vaziti za kultno mesto, i kome ce neprilagodjeni individuumi ovih prostora stremiti kao svome svetilistu. Kako je to konkretno izgledalo? Recimo da je jedno vece ovaj klub, na zgrazavanje prisutnih, ugostio 30ak kokosaka {pravih}, koje prisutna sminka, umesto da iz fazona izgazi, blazirano i sa mnogo postovanja, prihvati kao sebi ravne. Druge veceri je uz puno muke niza stepenice diskoteke nekako spusten jedan lep beli konj. Da, konj. Nekom sledecom prilikom je umesto DJ-a nastupao ciganski ansambl od 11 clanova, pa su se svi primili da igraju “šote”, a jednom je umesto muzickog programa priredjeno vece dadisticke poezije u izdanju zvezda kultne radijske emisije “tup-tup”, Saturnijanaca i Mister Iksa, praceno scenografijom napravljenom kao lavirint od plasticnih folija.

Generacija 1984 se tada tek zagrevala u parkicu iza SKC-a, a onda je dostignuta kriticna masa i Akademija je postala pankersko mesto. Vazduhom je prostrujao elektricitet agresije, koji su redari na ulazu kluba bezispesno pokusavali da drze na odstojanju. Devojkama su lupani samari, surove tuce tipa “3 on 1” odrzavane su svakog drugog dana, letele su pivske flajke. Izgledalo je da se situacija otela kontroli, pa je u pslasticarnicu, na 30ak metara od ulaza kluba, trajno postavljana policijska patrola.

Nekoliko godina kasnije, stvar je malo iskulirana. Ljudi su se odjednom obreli u saznanju da je mesto na kome se svake noci nalaze, nesto, bar u ovom delu Evrope, posebno. Posedovati rezervat za sve manifestacije barbarogenija, kao sto su povracanje po prisutnima, polivanje pivom, ustodnirano valjanje po podu, ili javni peting na bini, znacilo je biti povlascen za jednu dimenziju duha.

Naravno, trebalo je prvo proci kerbere na ulazi. Ustvari, prvo je trebalo doci do njih. Guzva je pocinjala negde na pocetku Rajiceve ulice, pojavama tinejdzerki i mladica-siledzija. Bilo je potrebno gajiti neku vrstu zen-budistickog pristupa zivotu da biste sve to prebrodili i nastavili ka ulazu, koji je redovno bio zakrcen telesima. Na kraju, ako biste kojim slucajem posedovali propusnicu i zmijsko telo vicno migoljenju, dolazili biste do samih vrata koja su, onako strokava i nehigijenska, znala da budu zatvorena po celih sat vremena. Na kraju vrata bi se otvarala i vas su uz mnogo srece propustali, uz prethodno pretresanje u potrazi za hladnim ili toplim oruzjem. Devojke su podvrgavane narocito grubom tretmanu, i ukoliko bi u pitanju bila vasa devojka a vi se pritom nesto bunili, postajali biste siguran kandidat za batine od strane redara. A onda, uzas se zavrsavao, i pocinjalo je podzemlje za kojim ste žudeli, podzemni svet crnih usana, saomnambulnih poruka na poluodranim zidovima i hronicni nedostatak vazduha, temperatire od 40 stepeni i smradnog od oznojanih pazuha. Ipak je bilo tako lepo…

Nemoguce je nabrojati sve sto se desavalo tih godina: Fleka, Albert Kalasnjikov, SCH, matori Lubarda, Psihomodo pop, TO Frizure, Koja, S.T.R.A.H., Haustor, Rambo Amadeus, a jos je manje moguce setiti se svih cije je prisustvo cinilo kolektivnu svest koja je svoj naslov nosila u grafitu koji je ukrasavao ulazak u klub “Akademija Republika”.

Akademija nije nikad bila monozanrovsko mesto. Uz pank je uvek opstajala i sminka, uz hardkor i treš su, ruku pod ruku, isli i haus i rep, klupski umetnicki eksperiment kao i sleng i smrad ulice. Ipak, ona je uvek ostajala mesto na kojem je epilepticni napdad uvek bio kul, pa cak i pozeljan, mesto besne, besane energije. Otkako su je poslednji put zatvorili, ili jednostavno odustali od nje, mi, njeni poklonici, primorani smo da kao gluve kucke bazamo gradom, da cinimo beskrajne regresije kako bismo se prilagodili komercijalnim nacinima zabave od kojih smo nekad davno bezali u azil “Rupe”, kako bismo iz miloste zvali nas klub drugacije.