Седим
у углу замрачене собе
згрчена,
замућеног погледа,
мислима понета,
дилемом гурнута
у очајање или усхићење
ни сама нисам сигурна.

Дати и последњи део себе.

Стражаре страха да склоним,
душу отворено да изложим.

Ко ли ће њоме да ходи?
Да ли ће лаке кораке да има
или дубок отисак стопе да остави?
Да ли ће љубав да сеје
или со на ране посути?

Да ли ћу снаге имати
стражаре страха да склоним?!

С. Петровић