28 April 2007 - Чет'р' лака комада
Љубав
Девојка упита свог дечка:
-Да ли си заљубљен у мене?
Он одговори:
-Не!
Она га онда упита:
-Мислиш ли да сам лепа?
Он одговори:
- Не!
Она га опет пита:
-Да ли сам ја у твом срцу?
Он одговори:
-Не!
На крају га упита:
-Да те напустим, да ли би плакао за мном?, а он опет одговори:
-Не!
Окренула се и веома тужна одлучила да оде од њега. Он је на то загрли и рече:
-Ја нисам заљубљен у тебе - ја те волим! Ја мислим да ти ниси лепа - ја једноставно мислим да си прекрасна! Ти ниси у мом срцу - ти си моје срце!Ја не бих плакао да ме напустиш, ја бих умро због тебе!
Зато ...
Он је био људина, јака гласа и одлучних покрета. Она бејаше нежна и осетљива. Узели су се. Он се трудио да јој ништа не мањка, а она је пазила кућу и одгајала децу. Деца су расла, поженила се и поудавала, те пошли својим животним путем… уобичајна прича.
Кад су сва деца била збринута, жену је ухватила нека туга, све више је слабила и пропадала. Како више није узимала храну, пала је у болесничку постељу.
Њезин муж је био забринут и одвео је у болницу. Око ње су се трудили лекари и познати специјалисти, али нису могли пронаћи узроке болести. Само су слегали раменима и мрмљали:
-Хм, хм...
На крају је један од њих позвао мужа у страну и шапнуо:
-Ја бих рекао да ваша супруга једноставно више нема воље за животом.
Човек није ништа одговрио. Сео је уз кревет и узео жену за руку... њена се ручица изгубила у његовој огромној шаци. Погледао ју је и дубоким одлучним гласом рекао:
-Ти нећеш умрети!
- Зашто? - упита она једва чујним гласом.
- Зато јер си ми потребна!
- А зашто ми то раније ниси рекао?
Од тога дана жени је пошло набоље. Данас се врло добро осећа. Лекари се и даље питају од које је то болести боловала и који су је лекови тако брзо излечили.
Прича о ексерима
Био један мали дечак који је имао лошу нарав. Отац му је дао врећу пуну ексера и рекао да сваки пут када побесни и изгуби контолу над собом , укуца један ексер у ограду.
Првога дана дечак је укуцао 37 ексера. Током следећих неколико месеци он је научио контролисати свој бес, и број закуцаних ексера се смањивао. Открио је да је лакше контролисати нарав него закуцавати ексере у ограду.
Напокон је освануо дан у ком дечак није закуцао ни један ексер. Отишао је оцу и рекао му како тог дана није побеснео. Отац му је тада одговорио:
- Свакога дана када успеш контролисати своје понашање, из ограде исчупај по један ексер.
Дани су пролазили и једног дана дечак је рекао оцу да је извадио све ексере. Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде. Тада му је рекао:
- Добро си то урадио сине мој, али погледај све те рупе у огради. Ограда више никада неће бити иста. Када у бесу кажеш неке ствари оне остављају ожиљак, као што су ове рупе у огради. Можеш човека убости ножем и извући нож и после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао, ране остају.
Вербална рана је исто толико болна као и физичка. Пријатељи су врло вредан драгуљ, они чине да се смешиш, охрабују те да успеш у нечему, они су спремни да те саслушају, да поделе твоју бол, имају лепих речи за тебе и увек им је срце отворено.
Два вука
Један стари Индијанац, испричао је свом унуку:
- У људима се одвија непрекидна битка. Ту се стално боре два вука. Један је Зло. То је страх, гнев, завист , жалост, кајање , похлепа, надменост, самосажаљење, кривица, огорчење, инфериорност, лажи, лажни понос, супериорност и его.
Други је Добро. То је радост, мир, љубав, нада, ведрина, понизност, доброта, добронамерност, саосећање, великодушност, истина, самилост и вера.
- И који вук побеђује? - упита унук, очима које су сијале од радозналости.
А мудри старац одговори:
- Онај кога храниш!
|
