Ако једном ставиш на грамофон моје срце,
Чућеш оно што сам измислио само да бих теби рекао:
„Мозак свих биљака, мозак сваког дрвета налази се у земљи,
Да ли је тамо већ и мозак човечанства?“
Јавно износим реченице којима сам те освојио,
Говорећи о другим стварима говорио сам о теби,
Пуцајући у плафон изјављивао сам да те волим
И све сто сам лепо рекао о другима теби је намењено,
Док сам с тобом говорио телефоном
Моја крв је текла жицом до твојих уста
И телефонска мрежа се претварала у крвоток,
Као што се болест писмом преноси из државе у државу,
Као што стотине кожа убијених животиња чине твоју бунду,
Као што је у мојој глави простор мањи од овог изван ње,
Тако је и у мојој утроби сапето нешто веће од мене.
Ја, син женин, кћери човекова, теби сам овако говорио:
„Ако експлозија проветри утробу земље
Излетеће из ње камење веће од наше планете,
Око бивше земље остаће као кавез нагорели меридијани,
Као конструкције порушених хангара,
Као костури коња на некој висоравни. “
Нека ми буде забрањено да те волим,
Хоћу да испаштам, хоћу да покажем шта могу да учиним за тебе.
Нека ми на леђа натоваре бетонску куглу,
Хоћу да замењујем гипсаног роба на улазу у твоју кућу!
Нека поштари одбију да ти уруче моја писма,
Нека ми буде забрањена употреба јавног саобраћаја и телефона.
Све што је речено о будућности,
Да је речено о теби, било би истинито и не би пропало.
Да је узидано у тебе оно што је узидано у храмове,
Све то не би било бесмислено.
Оно што се говори туђим женама ја сам говорио теби,
Из пуних плућа под шлемом и под пуном ратном спремом,
Јер ништа не заслужује химне и толику патетику осим љубави
Зато што ме волиш ја волим све остало,
И никоме не желим зло.
Моја љубави, дигла си ме толико високо
Да и кад бих пао - до земље би се наживео!
Дижем примитивну буку као што снег грми и дими се у кланцима,
Да си мушкарац имао бих најбољег друга!
Нека се изврне сав свет и на левак сручи у тебе,
Нека ниче дрвеће које нико није посадио.
Нека се нико не придржава својих облика и граница,
Нека трешње, нека јабуке не буду округле,
Него какве год и колике год хоће,
Нека се слонови увуку у мишје рупе!
Нека моју душу грубо истоваре на првом ђубришту,
Нека најјачи гласови сруше све плафоне,
Нека се небеса отарасе снега и кише,
Нека све остане чисто и слободно,
Нека само моји прсти буду прљави од мастила,
И нека се прогласи лудаком
Свако ко помисли да те више воли!
