tebi andjele... «

Noc je noc samoce.Ponovo sam sama,na koga to mislim u ovoj noci tisine?Na tebe-koji si me ostavio kada si mi najvise bio potreban,ali nema te...ostala je samo tuga i secanja na jednog decka koji je u zanosu mladosti zaboravio na jednu lastu sto ce jednom otici,ne ostavljajuci tragove svog promasenog zivota,mislim da je umiranje lakse,bezbolnije od same misli da te vise nema i da nikada vise neces doci.

Zasto sam dopustila da mi odneses biser skriven u nadi?Sva moja secanja si poklonio tami,samo si mi dusu i snove ostavio.Tebi je lepo...za mene i ne brines.Ali da li si srecan?Ponekad pozelim da te dugo gledam da te osecam u danima kada si bio moj.Jesi li zaboravio sve one reci,sve ono sto smo prosli skupa?Ja nisam,i nikada necu zaboraviti nijedan dug pogled ociju,stisak ruku i osecaj da te neko voli,da negde pripadas.Zar je moguce da si ti tek tako to pregazio?Ima li u tebi bar malo pravih osecanja,da li se u tvojim ocima moze ikada videti ocaj iako ga ne zelim?

Kapi kise padale su iz tmurnog neba.Vetar zivota je krenuo noseci tebe u daljine,a ja sam ostala sama dok su mi suze umivale lice.Ko zna cije oci sa divljenjem gledas,govoris im kako su mracne,da i u noci poput ove kad je sve tuzno i kad sati pocinju svoju paradu,svoj usporeni hod,pomislis li barem na trenutak na mene?

Ja osecam da se srusila u prah i pepeo zgrada koju sam gradila u sebi satkanu od zelja i snova,nada i iluzija,a ako se ikada ponovo sretnemo recicu ti zasto su svatovi duze trajali....