Danas mi se golub posrao na glavu.Ljudi kazu da je to sreca.Pa eto,neka mi se posreci.

Bila sam kod bivseg decka u bolnici...Skoro da sam zaboravila kako su zeleno-plave njegove oci.Skoro da sam zaboravila kako me je gledao i skoro da sam zaboravila boju njegovog glasa...I danas kada sam ga videla kako uz pomoc stake izlazi iz jedne prostorije srce mi je stalo.Gledali smo se dok je prilazio a onda sam ja ustala...Cao...Cao...U pocetku je sve bilo totalno cudno...On cuti,ja cutim.Onda smo se raspricali.I naravno,pitao me je da se pomirimo.Ne.Bila sam odlucna.Pitao me je zasto.Izmisljao je razloge na koje sam ja odgovorila "Ne,jednostavno vise ne zelim da budem sa tobom".Primetio je da imam nove farmerice.Rekao je da ce morati da ih "isproba".Ne.Opet sam mu rekla da nece moci.Malo smo pricali.Koliko je to bilo moguce jer su tu bili nas drug i jos dva lika iz bolnice.Kada sam odlazila pruzila sam ruku da se pozdravimo (nas deo grada ima poseban pozdrav).Uhvatio me je za ruku.Nije hteo da me pusti.Pokusala sam da je izvucem...On ju je cvrsto drzao...Zatim je malo olabavio i drzali smo se za ruku onako kako smo se uvek drzali.Onda sam ga ja pustila....

Malo se promenio.Dosta tesko hoda zbog noge koja mu je do pola u gipsu.Malo mi se ugojio:)I pomalo cudno prica.Ali ima vremena...Sve ce se to vratiti u normalu...Sve...Sve sem jednog...Sem nas....