Osecam se jadno. U krajnjem slucaju bezvredno. Gledam ovu hrpu nabacanih stvari u sobi i odlucim da nesto promenim. Zbog manjka prostora nisam mogla bas puno, ali ipak...

U napadu besa cepam sve postere sa zidova. Soba izgleda nekako vece...

Gledam one bubnjeve u uglu sobe koji nepomicno stoje vec 3 godine. Boze, zar je 3 godine proslo od kad sam zadnji put posteno svirala?! Cisto iz znatizelje sednem na stolicu i uzmem moje palice u ruke. Drhtim. Nije mi jasno zasto, ali mi se to ipak desava. Pokusam da samo odsviram neki prelaz, bilo kakav jer sam apsolutno svesna da za neku pesmu nemam sanse. Ni prelaz. Nista. Puka tisina ostaje. Jednostavno nemam snage. Ruke i noge su se spojile u ritmu, ne znam vise nista. Kao da sam prvi put uzela palice u ruke. Bacam ih o zid bas onaj gde su do malopre bili zalepljeni posteri, i one padaju. Jedna na pod, druga na krevet. Pokrivam oci svojim od nervoze mokrim dlanovima. Suza kane. Blago jecanje ispuni prostor. O Boze, zar sam toliko izgubila...? Secam se kad sam tek kupila bubnjeve... Usplahirena devojcica koja bi sve dala da odsvira neku pesmu... Vremenom, sve vise su bivali napusteni. Sve vise bili usamljeni. Dolazila sam da ih posetim samo da bih obrisala prasinu sa njih.. Svi su nasli nesto sto ih ispunjava... Rukomet-ne, karate-prve dve godine sve je savrseno, a sada izbegavam treninge kad god mogu, bubnjevi-puki snovi i mastanja...

i sada zelim da se upisem na gitaru... Jos uvek nisam sigurna.. Plasi me pomisao na to da nista u zivotu necu postici, da cu zauvek biti puki posmatrac, samo neko ko uvek stoji sa strane, neko ko je uvek prisutan kada se nesto desava a nikada ne ucestvuje u tome...

decko mi je rekao da ce doci da mi pokaze ono osnovno na bubnjevima...on svira gitaru ali zna i bubnjeve...ponekad mu tako zavidim jer je dosta postigao, a ja nista...ali on me tesi tako sto kaze da svako ima svojih 5 minuta i da ce moji sigurno doci...samo se pitam kada...bus kasni...i to puno...