Kornjačino ostrvo

Postoje te neke stvari koje nam okrenu život naglavačke, neke se događaju lagano, pripremaju nas, dovoljno lagano da ne osetimo promenu, druge se događaju iznenada, preko noći okrećući svet, mutirajući ga od jedne prelepe šarene razglednice u neku crno-belu, nalik onima s kraja šezdesetih godina prošlog veka. Postoje i one treće, toliko su munjevito brze, da nismo ni svesni šta nam se desilo u datom trenutku, zaslepe nas, zamutave, isisaju svaku emociju, svestan si svega, ali ne možeš da razmišljaš, ne možeš da reaguješ, paralizuju te i ti životariš, poput kunića u kavezu, zatečen životnim okolnostima, zatečen datom situacijom, i tek posle mnogo, mnogo vremena, sa određene vremenske distance sklapaš kocku po kocku, delić po delić, uklapaš u mozaik života, ukoliko je to tada uopšte više i bitno, jer ako si preživeo znači da si živ.

Totalno dekintiran, bez ikakve nade da će se u skorije vreme nešto promeniti, rešio sam tog dana da izdam stan koji se nalazio u centru grada i predjem u "Vilu" preko reke, kako smo nazivali, tu trošnu zgradurinu, smeštenu na perifieriji grada, okruženu sa desne strane parkom u kojoj se nalazila prava vila nekadašnjeg hazburškog monarha, iza - obronci brda koji se dalje protežu u venac alpskih planina, ispred, na samo desetak metara, brza planinska reka, a levo, uzana, asfaltna staza, dovoljno široka da se autom pridje. Nekada kućerina u kojoj je bila smeštena careva posluga a danas "Vila" za sve one beskućnike koji su rešili da nadju kakav - takav krov nad glavom.
"Kornjačino ostrvo".

Računao sam na sledeći način, ako utopim stan za nekih 500 - 600 evra mesečno, imaću dovoljno novca da platim kiriju, struju, komunalije i ostaće taman - toliko da ne moram da razmišljam o obrocima, na meniju će biti uglavnom konzervirana hrana, ali i to je svakako bolje od praznog želuca.

Oglas sam ispisao neveštim nemačkim jezikom na istrgnutom papiru sveske A4 formata i zakačio ga u pošti na plutanoj tabli. Ispisan debelim crvenim marker flomasterom, izmedju gomile drugih, izgledao je dovoljno upadljivo.

Može li ljudska vrsta otići još dalje u spoznaji sisarskog iskustva, svemirske percepcije, i mogućnosti radosti, ili anđeoskog? Muzika tela jednako je ljupka koliko i Mocartova. Zdravo sveti Rimbaude! Zdravo sveti Isuse! Zdravo sveti Rafaele! Zdravo Mohamadu Aliju! Zdravo posvećeni slikari Sung dinastije! Zdravo sveti Francis Crick! Dajte mi vaš poklon, ali NE zalažite se za mene kod mesije koga ste VI vizualizovali. Unutar mene je SVEMIR - i spolja takođe. Mi smo izbacivanja, izbrušene ploče, strujanja u vibrirajućem protičućem talasu beskrajnih mogućnosti.